Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utopisti su ljudi nečistih namera
Zalažem se za strpljivu evoluciju koja, ako već ne popravlja nesreću čovekovu, svakako je ne čini gorom. To znači da se zalažem – i u tome beše sva moja politička krivica – za premoć društva nad državom i za uvažavanje pojedinca od strane kolektiva – kaže Vidosav Stevanović
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Pitanja nisu od juče, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali su u ovom trenutku prelomna za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, već i u istorijskom, socijalnom, kulturnom"
O ovim problemima razgovaramo sa našim poznatim književnikom Vidosavom Stevanovićem, piscem koji je hvaljen, ali i optuživan za izdaju, i protiv čije je knjige „Refuz mrtvak” vođen šestogodišnji sudski proces. Godine 1987. njegov roman „Testament” proglašen je za roman godine NIN-ovog žirija. Vidosav Stevanović vratio se iz egzila, i kragujevačka izdavačka kuća „Koraci” nedavno je objavila prvo kolo, od pet knjiga, njegovih Sabranih dela. A biće ih još...
Kao autor Rukopisa iz egzila i Dnevnika samoće, šta možete reći o tome kada se u egzil odlazi, a kada se egzil napušta?
Oba moja romana o Parizu – „Stranac koji s vama boravi” i „Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim” – bave se egzilom iz više uglova i na nekoliko desetina načina. Na neki način se mogu posmatrati, kako bi rekao jedan od dvojice njegovih glavnih protagonista, advokat Luka, kao „uputstvo za meteke”, kao umetničko objašnjenje neposrednog iskustva, kao poruga sebi i drugima, kao žalopojka puna kikota. Tome se pridružuje i treći roman „Secretum secretorum” na kome radim koju godinu, stalno se pitajući da li ću ga završiti.
Ako ostavimo jednu, možemo li steći drugu domovinu, i da li postoji uteha za hiljade ljudi bez lica i pasoša u svetu?
Nisu to hiljade već milioni, desetine miliona. Čitavi kontinenti su u pokretu, grozničava živost premešta se po svetu, sukobi se obnavljaju i šire posvuda, ratovi neprekidno izbijaju, etničko čišćenje bezmalo postaje deo političke rutine. Neki to nazivaju „sukobom civilizacija”. Smatram – i u tome se još jednom razlikujem od drugih – da bi se nešto slično događalo i da postoji samo jedna civilizacija, hrišćanska ili islamska: one su pune problema i nemaju odgovora na ozbiljna pitanja egzistencije. Svoje unutrašnje napetosti pokušavaju rešiti sukobima na svetskom nivou – i time ih samo čine težim, trajnijim i zamršenijim.
„Za hiljade ljudi bez lica i bez pasoša u svetu”, kako vi to lepo kažete, nema utehe, mada time ne kažem da nema nade. Oni postoje, to je ponekad dovoljno. Nisu vera ni stranka, nisu ideologija ni pokret. Neće nikada stvoriti republiku meteka niti kraljevinu emigranata. Nisu naoružani, neće nikoga napasti, nikoga ubiti – i to je opravdanje čitavog njihovog postojanja i možda delimično objašnjenje njihovih nevolja.
Govorite da nas netrpeljivost vraća u prošlost. Koji plan predlažete za budućnost?
Pobornik sam modernog liberalizma. Ne predlažem planove za spasavanje sveta, ni za budućnost. Smatram utopiste ljudima sa nečistim namerama. Zalažem se za strpljivu evoluciju koja, ako već ne popravlja nesreću čovekovu, svakako je ne čini gorom. To znači da se zalažem – i u tome beše sva moja politička krivica – za premoć društva nad državom i za uvažavanje pojedinca od strane kolektiva. Neka postoji društvo ili delovi društva koje će humanizovati državu, i neka imaju pravo na postojanje pojedinci koji se ne slažu s kolektivom baš u svakoj pojedinosti.
„Srbija je politički negde na polovini prošlog veka, teritorijalno bezmalo na sredini balkanskih ratova, i ekonomski na nivou oko pedesetih godina 20. veka”, pisali ste pre jedanaest godina. Šta se od tada promenilo?
Pokušajmo osavremeniti ovaj citat jednom parafrazom. „Srbija je politički negde na polovini dvadesetog veka, teritorijalno posle izgubljenih balkanskih ratova i ekonomski u zaostatku za krajem komunizma.” Ako je tako – a bojim se da jeste – onda treba postaviti samo jedno pitanje našim liderima i našim elitama. Šta ste u međuvremenu uradili da se Srbija tako malo promeni i da se u njoj mnogo šta pogorša, gospodo hrišćanska?
Kako se po Vašem mišljenju postiže prava mera u shvatanju nacionalnog?
Jednostavno. Budete nacionalno ono što jeste. Ako ste više od toga, onda sa vašom okolinom nešto nije u redu. Ako ste manje od toga, onda sa vama nešto nije u redu. Ako vam taj način posmatranja sebe ne odgovara, odbacite naciju kao smetnju vašem postojanju i saznanju sveta. U sva tri slučaja mera ste vi, vaše poštenje i vaša hrabrost, ne nacija.
Na koji način u Vašim književnim delima žive srpska sela i evropski gradovi, svet mitskog i patrijarhalnog, i svet savremenog?
Kao naporedni, jednakopravni i, ako hoćete, podjednako strašni i očaravajući, fascinantni i opasni po biće pojedinca. Imao sam sreću ili nesreću da tokom jednog života boravim u nekoliko svetova. Neverovatne promene dogodile su se za to vreme, nestala je bar jedna Atlantida, potonulo je nekoliko Titanika, čovečanstvo je palo u najniže blato varvarstva i stiglo do zvezda, internet je od sveta zaista napravio globalno selo. To je obogatilo mene samog i, nadam se, moju literaturu. Učinio sam napor da to shvatim i da sve to nekako opišem, na svoj način i raznim vrstama tekstova.
Na šta mislite kada kažete da ne treba oponašati evropski izraz u književnosti?
Literatura ne oponaša nego stvara. Bahtin kaže da je roman polifonija glasova. Svaka dobra proza je mešavina izraza – evropskog, balkanskog ili srpskog, ako tako nešto postoji – koji postaju nešto novo i otkrivajuće. Na tom shvatanju raznovrsnosti Ljubiša Jeremić je svojevremeno gradio izraz „proza novog stila”, koji uspešno odbacuje ideološke insinuacije pojmova kao što su „crni talas” ili „stvarnosna proza”. Naši postmodernisti su, pogrešno shvativši Eka, pretvorili citat u književno pravilo, oponašanje u nehajnu ironiju. Kad sam se kao mlad pisac služio tim postupkom, koji beše i kritika samozaljubljenog modernizma, koji se kod nas pretvorio u „socijalistički estetizam”, u romanu „Nišči”, recimo, trudio sam se da ne budem kao zbunjeni glumac koji, upavši u mračnu garderobu, navlači sve kostime koji mu dođu do ruke. Birao sam one koji odgovaraju trenutku i potrebi teksta.
Kako se piše iz revolta?
„Što je pobunjeni čovek?” kaže Kami. Čovek koji kaže „ne”. Ali, ako odbija, on ne odustaje: to je takođe čovek koji kaže „da” od svojeg prvog poriva. Rob koji je čitavoga života primao zapovesti odjednom smatra novu zapovest neprihvatljivom... „Pobuna je nezamisliva bez osjećanja da smo na neki način i negdje u pravu...”. Pobunjeni čovek mora znati još jednu istinu: ako već sada nije sam, na kraju će svakako biti sam. Pobuna počinje u mnoštvu i odbijanjem zahteva mnoštva, završava se u samoći. To je prva pouzdana vrednost koju pobunjeni čovek ne nalazi u religijama, u ideologijama, u zabludama kolektivizma, u samozaljubljenosti ili mržnji prema drugima nego u samom sebi, makar nemao niti ikada stekao nešto drugo. Ne stvara svest pobunu nego „svest dolazi na svet s pobunom”. A ta svest bira svoje mesto i svoju ulogu, piše, slika, bavi se politikom, stvara ili razara. Ja sam izabrao stvaranje i suprotstavljanje razaranju.
Marina Vulićević
[objavljeno: 12/04/2008]
