Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utočište za odbačene
Selo Miloševac smešteno je u Donjem Pomoravlju, nadomak Velike Plane, na 78. kilometru od Beograda. Od davnina se smatralo naprednim, te ne čudi što je baš tu, daleke 1931. godine, formirana prva dečija kolonija u Srbiji. Tako je počelo i traje punih 77 godina. Ideja da u Miloševcu zaživi porodični smeštaj dece bez roditeljskog staranja brzo je zaživela. Životna neizvesnost mnoge dece zamenjena je sigurnošću toplih seoskih domova. Izabrane su, tada, žene domaćice koje su želele >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da prime nezbrinutu decu u svoje kuće i pomognu im da detinjstvo i mladost provedu kao i ostala deca. Žene Miloševca su za sedam decenija, pored svoje dece, odnegovale i za život osposobile preko pet hiljada dece. Prvi mališani, koji su davne 1931. godine smešteni u hraniteljske porodice u Miloševcu, danas su zašli u osmu deceniju života, a najmlađe dete, nedavno prihvaćeno, ima tek nekoliko godina. Dolazila su deca, a odlazili ljudi koji se i danas, ma gde i koliko daleko bili od Miloševca, uvek rado vraćaju "svojim porodicama", trajno vezani za hranitelje.
Danas, pod nadzorom i brigom Centra za porodični smeštaj dece "Rada Mladenović Đulić Crna", u Miloševcu, ali i u okolnim selima, Lozoviku i Trnovču, ima oko 150 aktivnih hraniteljskih porodica u kojima trenutno odrasta oko 220 devojčica i dečaka iz svih krajeva, lišenih roditeljske ljubavi, brige i topline doma "prirodne porodice". Tradicija hraniteljstva u ovom kraju ne odumre jer se godinama ljubav i praksa ovog humanog angažovanja prenose s generacije na generaciju. Oko 27 mladih porodica trenutno pohađa obuku "Sigurnim korakom do hraniteljstva", što predstavlja glavni dokaz da će Miloševac ostati utočište za odbačenu decu.
– Struktura se stalno menja. Ranije su uglavnom dolazila tzv. deca ljubavi, žrtve mladalačkih neostvarenih snova. Sada je problem mnogo složeniji jer najveći broj dece stiže iz ugroženih i disfunkcionalnih porodica u kojima vladaju nasilje i nesloga, a česti su i slučajevi mentalno obolelih roditelja, nesposobnih da se brinu o svojoj deci, kao što nisu retka ni napuštena deca – kaže za "Politiku" Rada Jovanović, socijalna radnica koja već 33 godine radi u Centru i poznaje hraniteljstvo "u dušu".
Poreklo te dece, kao ni životne priče koje su ih dovele do Miloševca, nikada nisu bili prepreka da postanu časni, čak i i uspešni ljudi. Naprotiv, oko dva odsto štićenika miloševačkog centra završavaju fakultet, dok srednje obrazovanje steknu gotovo svi. Ima i dece koja završe neki kurs, a oko 50-ak njih trenutno ide u specijalno odeljenje s posebnim potrebama. Stručni tim Centra za porodični smeštaj brine o svojim štićenicima, redovno obilazi hraniteljske porodice i prati njihovo odrastanje i razvoj. Ove porodice im pružaju sigurnost i toplinu, pogotovo ako je reč o deci koja nikada nisu upoznala prave roditelje. Na drugoj strani, deca iz porodica koje nisu bile u stanju da se izbore s roditeljstvom, naizgled prihvataju hranitelje i te emocije nisu lažne, ali njihovo odrastanje protiče u čežnji za pravim domom i roditeljima.
– U slučaju tzv. nahočadi, odnosno dece koju su roditelji ostavili, napustili kad su bili bebe, stalno je prisutna kriza identiteta, oni skoro čitav život provedu "u potrazi" za pravim roditeljima, dok deca iz disfunkcionalnih porodica imaju problem idealizovanja pravih roditelja i u jednom trenutku i sami poveruju u to da su im mame i tate tamo negde, bogati, zdravi, normalni, ugledni...
Najčešći motivi hraniteljstva, kako bar kažu u Centru, pre svega su humani. Žene hraniteljice uglavnom imaju potrebu da othrane i odneguju decu koja kasnije, gotovo po pravilu, ostaju večni prijatelji njihove kuće. Drugi motiv je finansijske prirode. Žene ostaju bez posla ili ga nikada i ne dobiju, pa na ovaj način dopunjuju kućni budžet, imaju socijalno i zdravstveno osiguranje, kao i pravo na sticanje penzije. Svaka hraniteljica po detetu dobija platu od oko šest hiljada dinara, plus nadoknadu za potrebe deteta od dvanaest do devetnaest hiljada dinara. Za svako naredno dete iznos se umanjuje, ali ne u velikoj meri, tako da porodica s dva štićenika mesečno može da inkasira i do 45.000 dinara. Ako znamo da ova seoska domaćinstva hranu proizvode sama, onda je računica jasnija, iako svaka hraniteljica izričito tvrdi da sav novac odlazi na decu kojoj je namenjen, da su izdaci veliki i da jedva sastavljaju kraj s krajem.
Procedura prijema dece u Centar za porodični smeštaj u Miloševcu izgleda ovako. U saradnji sa centrima za socijalni rad širom Srbije, vrši se najpre priprema, odnosno najava dolaska određenog deteta sa zvaničnim zahtevom i pratećom dokumentacijom o njemu. Stručnjaci miloševačkog centra onda pripremaju smeštaj za to dete, odnosno traže najpogodniju porodicu prema opisu, potrebama deteta i strukturi porodice iz koje dolazi, ukoliko je ima. Tek tada, dete se daje hraniteljima, a saradnja sa centrom za socijalni rad iz mesta iz kojeg dete dolazi nastavlja se do momenta kada dete po završetku osnovne škole odlučuje šta će dalje – da ostane u hraniteljskoj porodici ili da nastavi školovanje.
Hraniteljstvo, ma koliko human posao, ima i tamnih strana o kojima se, uglavnom, manje zna. Od javnosti su se uglavnom krili problemi kojih je, svakako, bilo tokom svih ovih godina. Problemi tokom odrastanja nisu zaobišli ni obične porodice, a kamoli ove. Ipak, retki su slučajevi, bar u Miloševcu, da se deca zlostavljaju i doživljavaju traume zbog hranitelja. Te porodice, pogotovu u današnje vreme, prolaze strogu proceduru, stavljaju se na razne probe i testove, a njihovo porodično funkcionisanje preispituje tim stručnjaka. Obuka "Sigurnim korakom do hraniteljstva" pruža mladim hraniteljicama realnu sliku o ovoj aktivnosti, sve njene dobre i loše strane, a na taj način stiču se i znanja o načinu odgajanja dece.
Ipak, ni posle nekoliko godina, ne možemo da zaboravimo slučaj iz Miloševca koji je potresao srpsku javnost, a do danas zvanično ostao nerazjašnjen. Reč je o petogodišnjem dečaku koji je umro pod "sumnjivim" okolnostima, ubrzo po dolasku u jednu ovdašnju porodicu. U Centru tvrde da je dete uzeto iz haotične i nezdrave porodice iz Mladenovca, koja ga je u potpunosti "zapustila", da je bio neuhranjen, izmučen, s hematomom na lobanji jer je pao u bunar... Ubrzo po smeštaju u hraniteljsku porodicu, to dete je umrlo, a smrt je bledo objašnjena kao posledica nemogućnost da se dečak oporavi. Svi su tada tvrdili da ga je hraniteljska porodica lepo prihvatila, ali da su bili nemoćni da bilo šta učine za njegovo ozdravljenje. Ipak, mediji su tada preneli da je dete umrlo od zlostavljanja baš od hranitelja. Istina još nije utvrđena, a istraga o ovom slučaju nije do danas ozvaničena.
[objavljeno: ]
