Izvor: Blic, 11.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utočište u kući poslednje nade
Utočište u kući poslednje nade
Nada Stefanović rođena je u kući intelektualaca pre 56 godina. Otac joj je bio ginekolog. Nada je završila gimnaziju i srednju finansijsku školu. Radila je kao sekretarica sve dok nije otišla u invalidsku penziju. Ima jednu kćerku. Već nekoliko godina je beskućnik. Jedina nada su joj ljudi iz Centra za prihvatanje starijih osoba. Nada se da će joj baš oni pomoći da nađe neki smeštaj. Najviše bi volela da ode u Dom za stara lica, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jer svoj dom više nema.
- Život mi je krenuo nizbrdo kada je moja majka prodala vilu od 350 kvadrata na Voždovcu - kaže Nada.
Slične sudbine je i dvedesetjednogodišnja Maja Polić. U prihvatilište je došla po uputu Centra za socijalni rad. Maju je otac alkoholičar izbacio iz kuće.
- Hteo je sa mnom intimne odnose. Uvek sam nekako uspevala da mu se otmem, a onda kad više nisam mogla da izdržim, prijavila sam ga policiji. Zdravstveni radnici me lažu da će njegovo psihičko stanje da se poboljša, ali ja verujem da će sudije i policija to da reše i da ću moći da se vratim kući kad on bude u zatvoru - priča Maja svoju životnu priču, uvlačeći duboko dim cigarete posle obilnog ručka.
Za stolom u trpezariji prihvatilišta je i dvadesetsedmogodišnji Branislav Desančić. I on je beskućnik. Na ulicu je dospeo pošto se, kako kaže, zavadio s porodicom zbog vere.
- Od jedanaeste godine sam na ulici. Moja majka i baba su adventisti, a ja pravoslavac koji ne prihvata njihovo opredeljenje. Prema majci nemam nikakvih osećanja. Kao malog me je odvela u Dom za siročad, izgovarajući se da nema para da me izdržava. Tek kad sam porastao, shvatio sam da sam joj samo bio na smetnji. Imam još dva brata. Svi smo od različitih očeva. Oni poznaju svoje očeve, ja mog nikad nisam upoznao - objašnjava Branislav.
Branislav ne krije da je tokom svog života bio prinuđen i da krade da bi preživeo. Nije mu, kaže, svejedno. Ne voli da se 'kači' sa policijom, ali 'od nečega se mora preživeti'.
Branislav se stalno smeje, puši cigare i deluje veoma samouvereno. Kaže da je poslednje dve godine na ulici, ali da se u porodicu ne vraća. U Domu za siročad završio je kurs za pekara i mašinbravara, pa možda i nađe negde posao. U prihvatilištu mu je, tvrdi, dobro, tri puta dnevno jede, spava u čistom, a i dobro se odnose prema njemu.
- Stid me je što sam ovde, ali nemam drugi izbor. Ako bi mi neko pomogao da nađem posao ja bi se skućio. Želja mi je da imam svoju porodicu. Bio bih dobar otac, kaže Branislav.
Beogradsko prihvatilište u Kumodraškoj ulici je jedina ustanova te vrste u zemlji. Svetska praksa je, međutim, da bi skoro svaki veći grad trebalo da ima prihvatni centar. Beskućnika je, kažu, sve više - što zbog recesije, što zbog sve većeg otuđenja među ljudima pa jedni drugima ne žele da pruže ruku pomoći. Samo u Beogradu prošle godine evidentiran je 1.221 prosjak i skitnica. Beskućnici u prihvatilištu mogu da ostanu od 15 do 30 dana. Za to vreme im se traži adekvatan smeštaj u nekom od domova . Većina najviše želi da se trajno smesti u nekoj od ustanova gde bi mogli da dobiju pomoć, jer su stari,bolesni i iznemogli. Mesečni boravak u Centru za smeštaj starijih osoba košta 8.900 dinara ili dnevno 290 dinara, što plaća država preko Centara za socijalni rad. Prihvatilište radi 24 sata i ima mesta za 105 ljudi. O beskućnicima se brine 29 zaposlenih radnika, od toga šest sociologa i defektologa, pet medicinskih sestara i četiri negovateljice. Ostalo je pomoćno osoblje.
Prihvatilište često zovu i Kuća poslednje nade. Njene stanovnike, zbog predrasuda, mnogi vide kao nasilnike, kradljivce i uopšte opasne ljude.
- Neće oni nikog da povrede. Malo su bučniji i osetljiviji. Ne obraćaju pažnju na druge i često galame. To im je neki način pražnjenja zbog svega što im se u životu dogodio - kaže osoblje.
Ipak, među beskućnicima postoji i jedna grupa fizički agresivnih osoba koje povremeno borave u prihvatilištu. Kako su najbučniji zbog njih je stvorena predrasuda da su svi ljudi iz prihvatilišta nasilni i da ih se treba kloniti.
- To su uglavnom kriminalci i duševno bolesne osobe koje ponekad unesu ovde noževe i raznorazne bodeže i često znaju i da nasrnu na nekog od nas koji ovde radimo. Jedan je, na primer, uspeo da unese i bombu. Ljudima koji nemaju ništa i koji su sve izgubili nije ni do čega stalo i takvi lako mogu da uzmu viljušku i zabodu je nekom u oko. Srećom mi smo prilikom takvog slučaja brzo reagovali i sprečili ga. S takvim osobama treba pažljivo postupati, prvo ih smiriti, razgovarati s njima, a tek onda ih okupati, nahraniti i sanirati povrede ako ih imaju - kaže za 'Blic' Dragan Grinvald, direktor Centra za prihvatanje odraslih osoba.
Duševni bolesnici, psihički i mentalno izmenjene osobe, narkomani, dementni, NN lica (oni koji izađu da nešto kupe, pa zaborave zašto su i gde pošli i ko su i šta su), prostitutke, prosjaci, materijalno neobezbeđeni, izbeglice i bivši zatvorenici, svi su oni povremeni stanovnici prihvatilišta. Oko 45 odsto njih, kako kažu zaposleni u Centru, beži iz prihvatilišta, pa se opet vrati, pa opet odu i tako u krug. Oni koji beže, rade to naročito zimi, svoje ponašanje objašnjavaju tvrdnjom da je ulica njihov dom. Posebno su interesantni prosjaci. Oni, kako kažu u prihvatilištu, poznaju zakon bolje od svih.
- Oni znaju da će za prosjačenje dobiti 15 dana zatvora ili 1.000 dinara novčane kazne što za njih nije ništa s obzirom na to da u letnjem periodu pobegnu u Crnu Goru na more ili odu u Milano i tamo isprose i po nekoliko stotina evra dnevno. Mada većina para ode njihovim šefovima, ostane nešto i za njih, kažu u prihvatilištu.
- Dolaze nam prosjaci i skitnice, starija lica, odrpani sa ranama po telu, rukama i nogama, prljavi. Pitamo ih: 'Kad ste se poslednji put kupali?' - a oni kažu: 'Kad je poslednji put padala kiša'. Ekipe humanih patrola ih nalaze bukvalno svuda: u parkovima, haustorima, šahtovima, školjkama napuštenih automobila, pa čak i u tenkovima na Kalemegdanu - objašnjava Dragan Grinvald i dodaje da među prosjacima i skitnicama ima i jedan procenat intelektualaca.
- To su, uglavnom, ljudi koji govore i po nekoliko jezika, ali su zbog svoje naivnosti izgubili sve u životu. Poveruju na lepu reč i onda budu izigrani. Bivaju prepušteni sami sebi i najčešće završe na ulici. Jedan broj njih je živeo u inostranstvu boemskim životom. Celog života trošili su zarađeni novac na luksuz, živeli od danas do sutra bez ikakvog osiguranja. Kada obole tamo u inostranstvu, a ispostavi se da nemaju ništa - ni ušteđevine, niti bilo kakvog osiguranja, vraćaju se ovamo s dodatnim problemom - bolešću. Porodice ih takve ne prihvataju i oni postaju socijalni slučajevi - nastavlja Grinvald.
U prihvatilište neki dođu sami, neke dovedu ekipe humanih patrola, organi SUP-a, bolnice, a upućuju ih i Centri za socijalni rad. Humana patrola svakodnevno obilazi Beograd. Ljude pronalaze po parkovima, zavučenim mestima, katakombama Kalemegdana. U prihvatilištu im se obezbedi kupanje, lekarski pregled. Tek kada se malo priberu uzimaju im se podaci i smeštaju se u prihvatilištu.
Nadina priča je baš takva. Kaže da bi umrla da je nisu pronašli ljudi iz prihvatilišta i obezbedili joj smeštaj. Nekada intelektualka, kako kaže, zbog naivnosti ostala je bez igde ičega, sama i na ulici. Najteže joj je, kaže, što ne gleda kako joj unučić raste, a o tome je sanjala celi život.
- Ćerki jedinici dala sam stan da ga proda. Trebalo je da kupi dva manja stana - jedan za mene, drugi za nju i njenu porodicu. Prodala je stan, kupila drugi, pa taj opet prodala, pare upropastila i eto... Sa zetom nisam u dobrim odnosima. Ne prima me kod sebe. Posvađali smo se oko stana. Kćerka mi ima malo dete. Moja unučica ima petnaest meseci i još... još je nisam videla - priča Nada Stefanović.
Stanovnici Kuće poslednje nade ljuti su na svoje okruženje. Smeta im što ih zovu beskućnici ili skitnice. Što većina od njih zazire i beži. Zbog toga se i teško otvaraju. Često zagalame.
- Pišite, samo pišite! I ovako nas nazivaju beskućnicima, a ovo ovde kućom poslednje nade! Kao da smo neki šljam - dovikivala je jedna od starica.
Beskućnika, ljudi teške sudbine - ostavljenih i samih sve je više. A 'Kuća poslednje nade' je samo jedna. Mala je da primi sve one kojima je neophodan topao krevet, hrana i lečenje. Ljudi koji u njoj rade i pored dobre volje ne mogu da prihvate sve one kojima je pomoć preko potrebna. Limitirani su kapacitetom, ali i sredstvima koja im zajednica obezbedi.Ne žele da veruju, da je još samo njima stalo da unesrećenima pomognu. Nadaju se da će biti napravljena bar još jedna sigurna kuća za sve ostavljene. Nadaju se, ali malo veruju. Nada i Maja iz naše priče izgubile su i nadu i veru. Uzdaju se još samo u ljude koji se danas o njima brinu u kući poslednje nade. Ž. Antonijević Beskućnik je bila i Magi
U Kući poslednje nade zadnje dane života provela je i čuvena Margita Stefanović, poznatija kao Magi iz grupe EKV. Potpuno malaksala i ispijena, s nogama prepunim rana, nije dugo izdržala. Umrla je kao beskućnik, u prihvatilištu. Zbog droge je rasprodala svu imovinu i izgubila sve prijatelje. Eto, a svi znamo da je ona bila intelektualac i apsolutni sluhista, kao što su uostalom bili i njeni roditelji - kaže Dragan Grinvald, direktor Centra za prihvatanje odraslih osoba. Potvrda za put kući
U okviru Centra za prihvatanje odraslih osoba funkcioniše i takozvana Služba za prolaznike na železničkoj stanici. U njoj prosjaci i skitnice mogu da dobiju potvrdu za putovanje s kojom mogu da otputuju do svog mesta ukoliko nisu iz Beograda. Na taj način pokušava se smanjenje broja prosjaka na stanici ili oko nje, a putnicima na taj način obezbeđuje zaštita od uznemiravanja.
