Izvor: Politika, 03.Okt.2013, 12:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ustav i mirna reintegracija
Bez obzira na to što se po bitnim odredbama (o ljudskim pravima, uređenju vlasti) naš ustav ne razlikuje od drugih ustava „demokratskog dela” sveta, on je u nezavidnom i lošijem položaju. Izložen spoljnim i unutrašnjim vetrometinama, prepušten im i od svoga zaštitnika Ustavnog suda, Ustav se, po nahođenju politike često prenebregava.
Neprestana ofanziva po Ustavu nije novina, ali je novo da se sada „puca” iz političkog oružja koje Ustav uopšte ne poznaje. Na Ustav >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se nišani „mirnom reintegracijom” severnog dela Kosmeta. Reintegracija je povratak gde? Kako stvari idu – u „republiku Kosovo”. Ovaj proces nije sličan ni sa jednim od, u javnosti pominjanih, „modela-uzora” mirnog rešavanja evropskih političkih kriza. Da pomenem dve. Severna Irska je i dalje u Ujedinjenom Kraljevstvu iako je po Ustavu Republike Irske celo ostrvo Irska (...) deo irske nacije. Po kiparskom ustavu teritorija Republike Kipar obuhvata ostrvo Kipar, iako na severnom delu (više od trećine) ostrva nema nikakve vlasti republike. Obe države su članice Evropske unije, što znači da ta organizacija poznaje i prihvata u članstvo i države koje imaju sukob svog ustava i „stanja na terenu”. Status severnog dela Kosmeta (i ono što sledi) lako je, međutim, uporediti sa mirnom reintegracijom „Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema” u ustavnopravni sistem Republike Hrvatske (1995–1998).
Negdašnje miroljubivo i postepeno razvlašćenje organa vlasti preostalog dela bivše „Republike Srpske Krajine” nije bilo ni u kakvom sporu sa tadašnjim srpskim Ustavom (1990). Srbija, osim ustavne obaveze da „održava veze” sa tamošnjim (i svim drugim) Srbima radi očuvanja njihovog identiteta, nije imala drugih ustavnih obaveza. Na „reintegraciju hrvatskog Podunavlja” gledalo se kao na unutrašnju stvar druge države i smatrala se svakako boljom od smrti, razaranja i progonstva koje je čas pre toga donela „Oluja” po Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji... Tamo Srbija više nije ni imala s kim da održava veze. Praktično suverena, ali politički nepriznata srpska teritorija pretvorena je u samo jedan deo Hrvatske: sa hrvatskim ustavom, zakonima, organima vlasti, a bez srpske državotvornosti, autonomije, Z4, Unprofora, Untaesa i sa sve manje Srba. Danas je srpski politički domet učešće u lokalnoj vlasti, ako zanemarimo golgotu ćirilice u Vukovaru.
„Mirna reintegracija” severa Kosmeta mogla bi biti drugo ime za primenu Briselskog sporazuma. Glavni tokovi već su viđeni: razvlašćenje faktičke srpske (državne) vlasti i stavljanje naroda pod ustav i zakone „Kosova”. Prema primeru „Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema”, sa severa Kosmeta vremenom će, pored Kfora i Euleksa, odlaziti sve veći broj Srba. Dakle, sve veoma liči, osim pitanja ustavnosti. Sadašnji ustav ne podseća državne organe da održavaju kulturne veze sa Srbima na Kosmetu, već im naređuje da ih tretiraju kao i sve druge državljane u Srbiji. Za razliku od odnosa prema prekodunavskim teritorijama, Ustav Srbije ima najveće garancije teritorijalne celovitosti države, čiji je i Kosmet neotuđivi deo. Ali i ovde se najviši domet vlasti Srba pokušava svesti na lokalni nivo – buduću zajednicu srpskih opština.
Postoje mnoga obrazloženja ovog raskida politike sa Ustavom. Da preskočimo vapaje kako smo mali, slabi i siromašni, a oni drugi su sve suprotno, i ovaj raskol pojasnimo dvojako. Liči da je naša država prećutno suspendovala Ustav na teritoriji Kosmeta i to na neodređeno vreme. Takav politički akt se u ustavnoj teoriji naziva državnim udarom i on se obično završi „kontraudarom”. Zna se i da je po državnim udarima u našoj istoriji ponajviše bio poznat poslednji Obrenović. Stoga se moramo vratiti u „ustavno stanje”, bilo poštovanjem Ustava, njegovom legalnom promenom ili „buđenjem” Ustavnog suda. Politika je još na potezu.
Drugo objašnjenje sukoba ove politike i Ustava je prosto korišćenje političke potištenosti (apatije) naroda. Politika zna da o pitanju Kosmeta „nije valjda ovaj narod lud”, ali drži i da je zamoren stagnacijom, nazadovanjem, krizama. Ipak, političke bezvoljnosti u Srba ne može biti toliko da bi stvaranje Ustava i sopstvene vlasti prepustili nekom drugom. Takvi planovi, ako postoje, obiće se o gordost i ove preostale narodne suverenosti.
*Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu
Slobodan P. Orlović
objavljeno: 03.10.2013
.jpg)
