Izvor: Večernje novosti, 22.Feb.2015, 17:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ustaški teror ne sme u zaborav

SA nekoliko prijatelja koji su zdravice zalili dobrom kapljicom i uz dvadesetak pristiglih čestitki sa najboljim željama, Milan Bastašić je nedavno "načeo" 85. godinu. Za osam i po decenija, u njegovoj "knjizi života", ispisane su mnogobrojne stranice. Većinom one najlepše, posvećene životnim radostima i uspesima. Ipak, negde na njenim prvim stranama, život je pokazao i svoju neljudsku, zversku, bezumnu stranu, ostavivši teške, duboke tragove ustaške kame i terora nad Srbima u Nezavisnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Državi Hrvatskoj. Bez obzira na to što mu je život kasnije bio prožet uspesima, doktor Milan Bastašić tvrdi da su mu Šaranova jama kod Jadovna i logor "Jasenovac" - obeležili ceo život. Zauvek su, kaže, ostavili duboke ožiljke i žive rane koje i dan-danas vape za istinom. - U mojoj duši više od sedam decenija jasno žive dve teške noći, aprilska 1941. i oktobarska 1942. godine - priča za "Novosti" dr Bastašić. - Tog aprila, poslednji put sam u našoj kući u Grubišnom Polju video oca Luku, solunskog dobrovoljca, i brata Stevana, gimnazijalca. Ustaše su ih iz postelje, bose i polugole, odveli i, najverovatnije, krajem juna 1941, ko zna kako zverski ubili i bacili u Šaranovu jamu kod zloglasnog Jadovna. Ove tri rečenice, naš sagovornik izgovara teško, sa velikim pauzama, dubokim uzdasima, suzama... Potom ustaje, sa zida skida fotografiju iz 1939. godine. Jedina, kaže, na kojoj je cela porodica Bastašić: otac Luka, majka Evica, brat Stevan, sestra Jovanka i on. - O ocu i bratu dobijali smo neke informacije, ali zakasnele i neproverene. Poslednje što znamo jeste da su sigurno odvedeni u Gospić, mada nikada nismo tačno saznali kada su i gde ubijeni. Samo neka moja istraživanja ukazuju da su im kosti u Šaranovoj jami. Njihove posmrtne ostatke nismo pronašli ni dostojno sahranili. A, kada ne znate gde počivaju najbliži, to je strašna rana. Neprebolna - uzdiše Bastašić. Njegov apartman u Domu penzionera na Bežanijskoj kosi u Beogradu, u kom živi od 2006. godine, ponovo "plavi" tišina. Teška i bolna. Nakon duže pauze, naš sagovornik nastavlja: - Posle te noći, kada su odvedeni otac i brat, kao i svi najbliži muški rođaci sa očeve i majčine strane, živeli smo u neprekidnom strahu. Plašili smo se zla koje je na sve strane kružilo i o kome se među Srbima šaputalo. I, stiglo nas je. Došla je i druga brutalna noć mog detinjstva. Početkom oktobra 1942. godine, ustaše me odvode u "Jasenovac". Poniženje koje su doživeli tokom transporta u stočnom vagonu od Grubišnog Polja do Jasenovca, kao i užase i strahote koje je kao jedanaestogodišnji dečačić preživeo u zloglasnom ustaškom logoru, kaže, teško je ispričati. Smogao je, ipak, snage da napiše nekoliko knjiga i da tako zavešta svoje svedočenje ali i pouzdane podatke o stradanju Srba u NDH, do kojih je došao višedecenijskim istraživanjem. - To je bila moja obaveza, pre svaga, kao jedinog preživelog od 77 srpskih dečaka sa Bilogore odvedenih u "Jasenovac" istog dana kada i ja. Bili su moji vršnjaci ili stariji. Tek zakoračili u život koji je okončan ustaškom šifrovanom komandom: "Na nasip, pa preko Save". Zato nisam mogao da dozvolim da se njihovo stradanje zaboravi. Mene su, pak, decenijama proganjali snovi. Ne "Jasenovac" koliko san u kom neprekidno bežim od ustaša, skrivam se, pa ponovno bežim, ali uvek ispred mene odnekud iskoči neki bojovnik i odvede me u logor - vidno potresen priča dr Bastašić. Posle rata kada se, kako tvrdi, sve smišljeno zataškavalo, strpljivo je, pažljivo i gotovo krišom, sakupljao podatke o stradanju najbližih iako dugo nije smogao snage da ode do Šaranove jame. - Tek tokom službovanja u Gospiću, početkom šezdesetih moj pretpostavljeni Rade Repac iznebuha me pitao: "Milane, tvoji stradaše nedaleko odavde, misliš li ti ići tamo?" I otišli smo. Ali, verujte mi, ni dan-danas ne znam ni kako smo otišli, ni koliko smo se zadržali. Od siline osećanja koja su u meni odjednom provrela ne sećam se ničega, osim što uvek vidim uznemirenog ali dostojanstvenog oca, i brata kog odvode iz kreveta u kom smo te noći spavali zajedno - seća se naš sagovornik. Ne skriva dr Bastašić da je sa majkom i sestrom, posle rata razmišljao da se preseli u Srbiju. Ali, odlučili su da ostanu tamo gde su njegovi preci živeli gotovo četiri veka. U Hrvatskoj se školovao, oženio, radio, ostvario uspešnu vojnu i lekarsku karijeru. Ali, tvrdi, ustaški teror i "Jasenovac" nije mogao da zaboravi, kao ni da suzbije iskonski strah da se sve može ponoviti. - Već sa "Hrvatskim proljećem" 1971. godine shvatio sam da je moj osećaj opravdan. Ipak, moram da priznam da sam se nadao da neće izaći na ovoliko zlo. Nažalost, pogrešio sam. Iz Grubišnog Polja pobegao sam u Banjaluku, avgusta 1991. godine pošto mi je dojavljeno da će me uhapsiti. Odmah sam otišao u Beograd i Smederevo i tražio organizovanje hirurške ekipe za Papuk. I uspeo sam. Na Papuk su 25. septembra stigli prvi hirurzi - otkriva Bastašić. Ali, te godine hrvatske vlasti ga optužuju za navodne ratne zločine protiv civilnog stanovništva u Velikoj Peratovici. Tek dve decenije kasnije, januara 2011. godine, Županijski sud u Bjelovaru oslobađa ga tih gnusnih optužbi. Od tada, kaže, svake godine odlazi u Grubišno Polje i tako će, tvrdi, biti dok je živ. Kao što će, kako poručuje, do poslednjeg atoma snage, srcem i neoborivim dokazima pisati svedočanstva o svim stradanjima Srba u Hrvatskoj. LEKAR I VOJNIK MILAN Bastašić je završio Sanitetsku oficirsku školu u Ljubljani, a u Zagrebu Medicinski fakultet, specijalizaciju epidemiologije i doktorske studije. Bavio se naučnoistraživačkim radom i objavio više od 40 stručnih publikacija. Tokom epidemije variole 1972. godine, rukovodio je suzbijanjem bolesti u opštinama Klina i Istok na Kosovu i Metohiji. Kada je 1987. godine penzionisan, bio je pukovnik i upravnik Zavoda za preventivno-medicinsku zaštitu zagrebačke armijske oblasti. Hrvatsku je napustio avgusta 1991. godine.GDE SU POTOMCI? - DANAS me obuzima jeziv strah da naši potomci polako i sigurno zaboravljaju teror i genocid nad Srbima u NDH - otkriva svoj nemir dr Bastašić. - Kada sam prošle godine organizovao odlazak u Grubišno Polje, da odamo počast žrtvama prve masovne grobnice na Bilogori - niko se nije javio! Zato sam strašno uznemiren i pitam se gde su potomci? Bojim se, takođe, da će zbog našeg kratkog pamćenja i raznih manipulacija "deca Kozare" za sto godina postati "deca iz Kozarca". Floskula "deca Kozare" je jedna od najvećih smišljenih laži. Puna istina je "srpska deca Kozare", jer druge deca na ovoj planini nisu stradala!

Nastavak na Večernje novosti...