Izvor: Vesti-online.com, 24.Nov.2012, 13:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ustadoh ja, ustaše svi

"Četnička Budaletino...!"

Milan Jovanović

Ovako, sve sa dva velika slova, počinje sitno pismo upućeno na moju adresu od izvesnog Petra Penave, ustaše u pokušaju iz Frankfurta. Ostatak sitnog pisma nije vredan ni pomena jer ga mali Perica, zakržljali ustaša, verovatno ni sam nije razumeo.

Dotični Petar, kažu upućeni u kroatsku dijasporu, godinama pokušava da bude priznat kao ustaša, ali uglavnom služi za sprdnju zemljacima, koji su se tom slavnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << titulom odavno okitili, još za vreme Joza Broza. Piše pisma u kojima preti terorizmom, ali ga ni nemačka policija, po prirodi ozbiljna, ne shvata ozbiljno. Njegovim pismima brišu dupe.

Nesretni Penava pati i očajava. Nikad od njega ustaša, onaj pravi, tipa Gotovine, Josipovića i ostalih. Što je zaista tragično, jer ako nije ustaša, onda kanda nije ni pravi Hrvat, iako se među Hrvate gura ko prase kroz prošće.

Mada beznačajan kao poljski miš, on je danas, ipak, slika i prilika cele kroatske nacije. Jak na rečima i protiv nejakih, hrabar u razularenoj gomili i sa zaleđinom starije braće, od nacista do neofašista sa demokratskog jagnjećom kožom.

I sa strašnom mržnjom prema svom nekadašnjem, srpskom rodu.

Pokojni otac, Bog da mu dušu prosti, nikad nije koristio reč Hrvat.

- Gasi taj ton, ne mogu da slušam tog ustašu! - dreknuo bi kad bi se sa televizora začuo glas komentatora Mladena Delića.

Kao dete rođeno uoči onog rata, slušao je užasne priče o kolevkama sa poklanom decom koje plove Savom, o splavovima od masakriranih ljudi uvezanih žicom, o zverstvima nepojmljivim normalnom ljudskom umu.

Rođen i odrastao u selu iz koga su odmetnici od nove vlasti godinama nakon ulaska komunističke čizme odolevali poterama i na kraju presuđivali sami sebi, ne mireći se sa bratstvom sa koljačima, tvrdoglavo je ponavljao dok su se slušaoci uplašeno osvrtali oko sebe:

- Sve je to go ustaša! I Tito, i Tito! Taj je najgori!

Teško je bilo našim tadašnjim mladim mozgovima, ispranim u druže-Tito-mi-ti-se-kunemo školama, da shvate ono što će i naši vršnjaci srpskog roda preko Drine iskusiti samo dve decenije kasnije: da se Hrvati dele na dve vrste ljudi - one koji ubijaju i one koji na to žmure.

A i ćutanje nad zločinom je smrtni greh.

Zato ovih dana na hrvatskim portalima urlici, kletve i pretnje na račun Dženifer Lopez samo zato što je na koncertu u Beogradu ogrnula srpsku zastavu. Zato, u Srbiji tak' voljena Vedrana Rudan, pozdravlja oslobođenje dvojice generala, a onda nam otvara oči da nisu krivi Gotovina, nit' ustaše, već Amerika i Zapad što nas svađaju.

Inače bismo živeli u miru i sreći. I da treba da vidimo kako da zaradimo hleba/kruha, a da je sve ostalo luk i voda i visoka politika. A onih dve hiljade umlaćenih i pola miliona proteranih su ionako prošlost, kojom se ozbiljni narodi ne bu trebali baviti.

Sećam se svog zaprepašćenja, jeseni '85, u šabačkoj kasarni (koju su NATO, Šule i naslednici u međuvremenu pretvorili u deponiju), kada me je Robert M. (prezime poznato meni, dovoljno), deleći sa mnom paket od kuće iz Zagreba, s neba pa u rebra upitao:

- Kad bi izbio rat, ti buš mene zaklal, ne?

Presede mi u momentu kolač od sira, pa i jubilarna cigareta Tvornice duhana Zagreb.

- Otkud ti to?!

- Bi, znam ja... - reče uvereno.

Godinama sam lupao glavom nad tim pitanjem, sve dok odgovor nije stigao krvavih devedesetih. Puklo mi je pred očima da se mržnja prenosi s kolena na koleno, da se strah od koljača Srba podgrevao iz dana u dan, da su u toj pakleno izvrnutoj istoriji Hrvati predstavljeni kao žrtve monstruoznog agresora.

Iz takve istorije iznova i iznova rađaju se novi pogromi, nova zatiranja do deteta u kolevci, uz oproštaj Vatikana i samouveravanje da su zaklani, u stvari krivci, a koljači žrtve.

A sada su, direktno od Haga, dobili pečat na dijagnozu i odrešene ruke za sledeći genocid.

Nastavak na Vesti-online.com...