Izvor: Politika, 23.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usporavanje stvarnosti
Umetnička galerija „Nadežda Petrović” u Čačku
U umetničkom kontekstu 20. i 21. veka video rad je pokretna elektronska slika, a autori videa u svojim umetničkim praksama potvrđuju fleksibilnu prirodu ovog medija. Tako je Nam Džun Pajk, jedan od pionira video arta, razumeo video kao model života, a Bil Vijola je zabeležio: „Nema početka, nema kraja, nema smera...” Fenomen videa je, danas, jedna od referentnih tačaka umetnosti (i njene istorije), i zaokuplja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << respektabilne autorske koncepte širom planete.
Anica Vučetić pripada tom krugu umetnika, a njeni novi video radovi, predstavljeni u Čačku, potvrđuju izuzetnu stvaralačku zrelost autorke koja koncentrisano i kontinuirano dve decenije istražuje video art, razumevajući njegove specifičnosti – vremenski kod, videografsku sintaksu, savršeni iluzionizam, dijaloško pamćenje, strukturu naracije – ona i u novim radovima nastavlja da povlači tanku liniju između umetničkog i dokumentarnog, između fikcije i stvarnosti.
Zajedničko problemsko čvorište novog ciklusa „Rez” može se razumeti kao potreba da se ponovo definiše pozicija sopstvenog identiteta, koja se u parametrima mogućih vremenskih i prostornih relacija relativizuje.
Ciklus od pet radova naslovljen je po radu „Rez”, a njihovo grupisanje u tri galerijske sobe – u prvoj su video projekcije „Kupatilo”, „Sanjam” i „Rez”, u drugoj „Nemir” a u trećoj „Zalog” – koncentrisano je na različite aspekte bića, skrivene delove ličnosti, manifestacije lične unutrašnje borbe.
Ljudsko telo je ponovo bitna tačka u ovom umetničkom kontekstu, a Anica Vučetić u svom autorefleksivnom kodiranju suštinskih pitanja kroz poniranje u sopstveno biće snima vlastito telo. Samo u radu „Nemir” ona koristi telo konja u kasu, koji u metaforičnom diskursu elegancije, plemenitosti, brzine i drugih vrlina, referira sve naše dobijene i izgubljene trke.
Već prepoznatljivi poetski diskurs njenih video radova danas je u znaku povezivanja pojedinih prirodnih fenomena – voda i vazduh, odnos prema materiji (i materijalnosti) vode i vazduha – sa arhetipskim slikama čistoće forme i tela i čistote duha i duše. O ovim fenomenima u tekstu „S onu stranu providne zavese” piše Kosta Bogdanović u katalogu, insistirajući na „uočavanju i shvatanju prepoznatljive forme u vazdušnom prostoru i pod vodom”.
„Kupatilo”, „Sanjam” i „Rez”, triptih u prvoj sobi ove postavke, u jednoj svedenoj i senzibilnoj formi haiku poezije projektuje se kao upečatljiv fragment debate o životnim ciklusima i stanjima intimnosti i kontemplacije koje persona održava sa sopstvenim telom/dušom u svakodnevnim ritualima. U tananim strukturama ove tri video projekcije na TV monitorima rad „Rez” je, svakako, uznemiravajuća forma bergmanovskog suočavanja sa be/smislom postojanja i rezovima koji nas spasavaju laganog nestajanja.
Drugačiji ritam čine dve video projekcije rada „Nemir”, paralelni i vremenski malo pomereni tokovi istog rada u čijoj simultanoj i, namerno zamagljenoj, slici energetski tokovi za/čudnog i ličnog centriraju pažnju.
Refleksije o misteriji životnog puta, njegovom pravcu ni blizu ni daleko i neograničenom prostorno-vremenskom stanju projektuje rad „Zalog”, realizovan u tri plana. Središnjim delom dominira kadar senzualnog ženskog biće iz profila, čije ofelijsko telo obavijeno belom tkaninom, lagano i elegantno, gotovo u sloumoušn verziji hoda površinom vode; kao u čudima svetaca iz hrišćanstva. Lako ispružene ruke, kao Eho, pojačavaju senku ženine siluete koja se stvara u prostoru iza video platna. U prvom horizontalnom planu ove instalacije projektuje se jasna ogledalska slika u vodi, pojačavajući eteričnost atmosfere ali i poznatu priču o Vremenu, Prolaznosti i Narcisu.
Čitanje ciklusa „Rez” ima više nivoa, a njegova senzibilna komponenta dominira. Anica Vučetić uspešno manipuliše vremenskom strukturom, kamerom prilagođenoj ideji pasivnog prisustva ili aktivne intervencije da bi, govorom tela, inicirala usporavanje stvarnosti i osećanje božanske praznine.
Ljiljana Ćinkul
[objavljeno: 24/03/2008]
