Izvor: Politika, 21.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspešna gostovanja
Vilijam Šekspir/Silviu Purkarete, Nacionalni teatar, Krajova; „Ivanov”, Anton Pavlovič Čehov/Tamaš Ašer, Katona Jožef Teatar, Budimpešta
„Bogojavljensku noć” (1601), jednu od najpopularnijih Šekspirovih komedija, sa karakterističnim motivima transvestije roda, zamene identiteta, višestrukog hepienda, reditelj Silviu Purkarete postavlja kao vrlo mračnu, apokaliptičnu dramu, podsećajući na Kotove analize tamnih, uznemirujućih slojeva Šekspirovih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << komedija. Radnja ove predstave dešava se u sablasno napuštenom salonu, gde se prepliće nekoliko drugih radnji koje pokreće eros, razoran, mračan, sirov. Glumu karakteriše potpuno odsustvo realizma, jedan manirizam koji žestoko prevazilazi pojavnost, tražeći značenja u neizrečenom i prikrivenom: tipičan je lik Cezarija, odnosno prerušene Viole (Romanita Jonesku), spolja određen dominantnim crnim brkovima, čija izveštačenost podstiče na potragu za latentnim značenjima ove čudne maskarade.
Vizuelni i auditivni nivoi predstave su nesporno najimpresivniji, razoružavajuće senzualni. Scenografija i vizuelne kompozicije Purkaretea zadivljuju svojom formalnom originalnošću, pri čemu imaju i simboličku konotaciju (problematika odraza realnosti, fikcije, nesvesnog). Jon Butnaro na sceni svira klavir, melanholično i čežnjivo, što često gradi kontrast u odnosu na preteće zvuke grmljavine ili laveža pasa koji se, istovremeno, emituju. I, na ovom zvučnom planu je koncentrisana idejna suština predstave, neprestan sukob između lepote i konstruktivnih potencijala ljubavi i žudnje, i njihovih opasnih, destruktivnih komponenti.
Šekspirovo srećno razrešenje, sa trostrukim venčanjem, u ovoj predstavi je interpretirano kroz avetinjski ples ljubavnika. Usamljeni i prokleti, oni sporo, teško, mrtvački plešu, kao priviđenja, uz kišu koja neprekidno pada, poetski uzbudljivo potvrđujući rediteljski koncept, dosledno i maštovito sproveden.
Čehovljeva drama „Ivanov” (1887) u tumačenju reditelja Tamaša Ašera dešava se šezdesetih godina prošlog veka, u nekom bezličnom, ledenom, socrealističkom kontekstu. Predstava uspešno spaja elemente grotesknog humora, koje je Čehov smatrao neophodno integralnim u svojim dramama, verujući da je to tragično odsustvo smisla zapravo komično, sa aspektima tragične dezorijentisanosti savremenog čoveka i njegove konsekventne, očajničke, korenite potrage za smislom življenja.
Ivanov Erno Feketea je scenski uzbudljiv, psihološko i emocionalno verodostojni lik, u kojem je sublimiran karakterističan čehovljevski osećaj krajnje duhovne oronulosti. Na suprotnoj strani, Saša (Adel Jordan) se svojom zaraznom vedrinom i neposustajućom verom u ljubav drastično odvaja od okruženja.
U predstavi su posebno indikativne grupne scene, proslave Sašinog rođendana, gde do izražaja dolazi apsurd likova, imanentan njihovoj primitivnosti i lažnom moralu. Pokreti glumaca su usporeni i vrlo minuciozno scenski uobličeni, što stvara utisak jednog joneskovskog apsurda. Vilmos Kun u ulozi Jegoruške tipičan je u tom smislu groteskne odsutnosti, kljakav, dronjav, bolno tragikomičan. Reč je o specifičnoj, hiperrealističnoj izražajnosti gde realizam postaje zgusnuta metafora, putem koje se traži dublje značenje svakodnevnog i običnog. Reditelj Ašer uspeo je da scenski uverljivo prikaže autentičnu čehovljevsku „dramu nedramatičnosti” (Đerđ Lukač), odnosno da sugestivno predstavi niz suptilnih emotivnih preobražaja, u mulju malograđanštine koja izbija život.
Ana Tasić
[objavljeno: 22/04/2008]
