Izvor: Politika, 26.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uslovna sloboda
Žene manipulišu same sobom. Ja verujem da je svaka žena negde svesna da konstruiše svoj identitet koristeći sve što joj se nudi u društvu, popularnoj kulturi, medijima. Ono što se postavlja kao problem je gubitak suštine, a suština je ljubav. U svoj toj mreži manipulacija sobom i drugima izgubili smo sposobnost da iskreno volimo
ŽENSKE PRIČE
Intimno polazište za pisanje drame pronašla sam u delu sebe – u svojim strahovima. Plašim se nepoznatog, plašim se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gubitka kontrole. Plašim se zatvorenog prostora i bliskosti, kaže Maja Pelević. Iako, na ovaj način, naša sagovornica opisuje lične ideje o nastanku komada "Ja ili neko drugi" (Predstava SNP-a, u režiji Kokana Mladenovića, deo je glavnog programa ovogodišnjeg "Sterijinog pozorja"), ona, u stvari objašnjava osnovno polazište nove domaće dramaturgije u kojoj autorke, rođene sedamdesetih i osamdesetih, skeniraju interesovanja, nedoumice, seksualnost i psihološki profil žena savremenog medijalizovanog društva u kojem se emocije ispoljavaju konzumiranjem čokolade, a život velikih snova odavno je prevaziđen.
"Ti ženski likovi, objašnjava Boško Milin, pozorišni kritičar i docent na FDU, stalno se kreću između vlastitih, možda besvesnih očekivanja, tzv, surove realnosti, odnosno poteza koji vuku partneri u igri. To važi i za "Kome verujete" Jelene Đorđević i za "Šine" Milene Marković i za "Ameriku, drugi deo" Biljane Srbljanović, "Ler" Maje Pelević, za "Nord Fors" Milene Bogavac. Partneri vuku svoje poteze, ali, gledano iz ugla junakinja, partneri ne poštuju pravila igre – pa bio on, kada je reč o "Ja ili neko drugi" – otmočar, bili oni roditelji".
U ovoj drami glavna junakinja je kidnapovana devojčica, usamljena i željna ljubavi. Ona sanja o nekom drugom svetu u kome neće biti žrtva, postajući "neka čudna barbika koja svoju slobodu skupo plaća, baš kao i perverzni matorac – kidnaper – svetac, filozof, demon" (Igor Burić, Dnevnik). Komad nastao prema instinitoj priči potcrtava televizijsku ikonografiju, poeziju u kojoj je glavna junakinja antibiblijska junakinja postmoderne bajke u kojoj "Žrtva ostaje žrtva čak i kada biva puštena na tu uslovno rečeno slobodu. Taj intimni svet koji je Ona imala sa svojim kidnaperom, iako izopačen, predstavlja jedini momenat intimnosti u celom komadu. A nedostatak te intime u "normalnim" životnim uslovima se ni ne postavlja kao problem. Ostaje da visi pitanje: da li se sloboda danas krije na mestima gde se najmanje očekuje?", smatra Maja Pelević
O toj drugoj slobodi koja se nalazi na ulicama okićenim bilbordima i reklamama sa savršenim usnama i zategnutim licima bez bora i doživljaja, Maja Pelević piše u "Pomorandžinoj kori" u kojoj njena junaknija preispituje svoj identitet imitirajući izglede i savete (kako se obući radi udaje za fudbalera) iz ženskih časopisa i sa televizije. Ona gubi svoj identitet pokušavaju da stvori nov – po novom modelu. Tako ženska emancipacija prolazi kroz različite prepreke manipulacije. Maju Pelević pitali smo ko danas, zapravo, manipuliše ženama?
"Žene manipulišu same sobom. Ja verujem da je svaka žena negde svesna da konstruiše svoj identitet koristeći sve što joj se nudi u društvu, popularnoj kulturi, medijima. Ono što se postavlja kao problem je gubitak suštine, a suština je ljubav. U svoj toj mreži manipulacija sobom i drugima izgubili smo sposobnost da iskreno volimo. Bežati od sopstvenih emocija koje te na trenutak čine slabom, koristiti razne maske koje te čine nedodirljivom i naizgled jakom, je u stvari bekstvo od sebe. Tu se gubi onaj najsuptilniji trenutak u kome smo svi jednaki, jer je strah od jednakosti najveći problem savremenog društva koje počiva na stalnoj igri dominacija.
Po mom mišljenju, najveći problem žene u potrazi za smislom ili već čim je to što ona često preuzima osobine koje se u našem društvu definišu kao muške. Ona sa svojom energijom predstavlja opasnost i ugrožava dominantni muški poredak. Od nje se ili beži ili se sputava na putu ka cilju."
Ženski likovi koji su, bez zadrške preuzeli novi moto življenja – budi hladna, jaka i uspešna, opisani su u komadu "Skakavci" Biljane Srbljanovic. Najmarkantniji primer je lik doktorke koja je uvek mnogo zauzeta, puši kao Turčin, moderno se oblači i stalno zakazuje neuspešne ljubavne sastanke. Bahato se ponaša prema majci, odsutna je i preeksponirana. U drugoj porodici "Skakavaca" pojavljuje se tipičan primer žene – udavače, manipulativne gospođe koja je stalno u drugom stanju, dok joj ćerka uči za manekenku, a muž je medijum za samodokazivanje. Ali ravnoteža ipak postoji u liku žene "anđela" koji želi svima da pomogne.
"Naše autorke se prema ženama koje mediji promovišu kao ideal odnose mnogo razumnije i odmerenije nego što se mediji odnose prema ženama uopšte. One na to, rekao bih, gledaju realistično, jer ako između s jedne strane uspešnih dramskih spisateljica i onih osoba koje mediji, kako vidimo promovišu, mediji biraju one druge, onda je spisateljicama jasno s kim imaju posla", Boško Milin objašnjava ideju preslikavanja žena iz medija u komade saveremnih autorki.
Dosledno sledeći liniju obrađivanja globalnih priča kroz intimne sekvence, Milena Marković u "Brodu za lutke" opisuje odrastanje i sazrevanje žene. Ona morbidnu stvarnost kombinuje sa junakinjama iz bajki: "Snežanom", "Zlatokosom", "Palčicom" i "Alisom." Sa jedne strane je čednost i nada, a sa druge gužvanje mladosti. U "Brodu za lutke" žena nastoji da odredi svoj identite kroz seksualnost koja je egzistencijalno određuje rođenjem deteta. "Ja sam jako želela da napišem "Per Ginta", priču o težnji za celovitošću ličnosti koja ne može zbog velikih zahteva, prohteva i osetljivosti, da se ostvari ako čovek odbije da deluje u okviru zadatog modela. Iskrena celovitost nije moguća, ali je stvaralac može postići beskompromisnim radom na sebi", zapisala je Milena Marković.
Dok se u "Brodu za lutke" bavila anatomijom telesnog i duhovnog sazrevanja žene, u komadu "Nahod Simeon", ("Sterijino pozorje" 2007), Milena Marković fizičku privlačnost Carice – majke i Simeona doživljava kao farsu u kategorijima današnjeg vremena, dok je Sterija (komad je inspirisan zaboravljenom Sterijinom dramom) na istu stvar, gledao razumno i tragično. U svim ovim, novim komadima, u stvari se piše o ženama, naglašava Maja Pelević, koje su "postisnule svoju iskonsku ženstvenost, koja samo čeka da bude puštena na slobodu, kao kod Ibzenove Nore".
Maja Ristić
[objavljeno: 26.05.2007.]
