Izvor: Politika, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usamljenost u Ulici hrastova
Dečji film je u holivudskoj fabrici snova prilično profitabilan i zaista vitalan žanr – od Diznijevih animacija, preko kultnog Flemingovog Čarobnjaka iz Oza, filmova deteta zvezde Širli Templ, Stivensonove Meri Popins sa Džuli Endruz, do hiperprodukcije devedesetih u digitalnoj animaciji sa jedne i igranoj produkciji tinejdžerskoj filma.
Domaći film, žanrovski prilično sužen, u poslednje dve decenije, pokazivao je potpuno odsustvo dečjeg filma. Sedamdesete >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su predstavljale zlatno doba ovog žanra u jugoslovenskoj kinematografiji (Branko Bauer sa Salašem u malom ritu, Zimovanjem u Jakobsfeldu, Boškom Buhom, J. Rančić sa Poslednjom trkom, M. Relja sa Vlakom u snijegu ili O. Gluščević sa Vukom samotnjakom i Kapetanom Mikulom Malim), dok su osamdesete, kroz akcenat (treš) komedije ili socijalne drame, lagano potisnule dečji film, pred sam raspad Jugoslavije. Devedesetih nestaje dečji film – deca su odrastala brže od svojih roditelja. Anđeli kao da su na svojim krilima zadobili
I dok su mali junaci pomenutih jugoslovenskih autora uglavnom bili deo ruralnog konteksta, Agi i Ema Milutina Petrovića, najnoviji dečji film, koji će svakako obeležiti srpsku kinematografiju, govori o beznađu jednog deteta u sasvim urbanom kontekstu. Agi (Stefan Lazarević) devetogodišnji je dečak koji provodi vreme sam budući da ga roditelji zanemaruju uz opravdanje da neprestano rade. U usamljenom dečaku bujne imaginacije otvara se psihološki mehanizam i on kreira izmišljenog prijatelja (u anglosaksonskoj literaturi čest motiv u dečjoj psihologiji). Sredovečna Ema (Milena Dravić) postaje Agijeva nova prijateljica koja živi u neobičnoj, bajkovitoj napuštenoj kući u susedstvu. Parafrazirajući početak Harija Potera i kamena mudrosti, Milutin Petrović daje svom malom junaku izmišljene moći u jednom paralelnom svetu jarkih boja. Ali, Agi ima samo jednu prijateljicu, a njegovi pravi roditelji strašniji su od Harijevog ujaka i ujne.
Agijevi roditelji (Ana Sofrenović i Dragan Mićanović) i ujak (Nikola Đuričko) pripadaju Koplandovoj generaciji iks, koja je divergirala ili u bezdušne, zombijevske japije, ili pak u letargične kapitulante koji će prespavati sopstveni život. Budući da, srećom, nije postao žrtva njenih zamki, Milutin Petrović se zapravo razračunava sa svojom generacijom koja je sebi dopustila samozaborav u svetu konzumerizma, kredita za ogromne kuće i plazma televizora. Agijevi roditelji ne opšte sa Agijem, oni su Joneskovi gospodin i gospođa Smit trećeg milenijuma, zločinački par ubica duše sopstvenog deteta. S predumišljajem.
U holivudskom serijalu u kome glavnu ulogu tumači Kalkin Mekoli, dečak je Sam kod kuće. Milutin Petrović se naslanja na ovo ostvarenje reditelja Krisa Kolambasa (takođe autora Harija Potera i kamena mudrosti, i Harija Potera i dvorane tajni), dečak-glumac Stefan Lazarević vizuelno i podseća na Mekolija, ali je sasvim drugačijem senzibiliteta – tankoćutan, introspektivan. Zaista sjajna uloga malog debitanta, odmerena i samosvesna.
Petrović smešta svog junaka, svog dečji alter ego, u gotovo vanvremenski kontekst, u Nedođiju (ili, pak, Nikadođiju), u naizgled neprepoznatljiv Beograd i Srbiju, u kojoj Višnjička banja izgleda kao kulisa iz holivudskog filma. No, reditelj gledaocima pravi zamku (jer, ovo je i dečji film za odrasle) – sa puno gorke ironije on će Skupštinu nazvati Muzejem voštanih figura. Plato ispred Savezne skupštine jedne Zemlje istine, ljubavi i slobode, tamo negde, na Jugu-Jugoistoku, zauvek ostaje obremenjen značenjem koje će obeležiti ne samo naše, već i živote naše dece, i njihove dece... Petrović nije dopričao, a nije ni želeo, ono što je započeo u svoje prethodne dve angažovane satire koje su nosile kriptovane poruke posvećenima. Sa Agijem i Emom otvorio je poglavlje novog senzibiliteta, nove osećajnosti, kakva skoro nije viđena u srpskoj kinematografiji. Iako njegov film nosi elegičnu notu, Petrović nikada ne doseže patos. Od toga ga brani njegova poslovična (auto)ironija.
Ostajući veran svojoj opsesiji, Hičkoku, autor u fotografiji insistira na evokaciji tehnikolora, koji nije u funkciji erosa već razbijanja sivila svakodnevice. Topla tehnikolor-crvena vraća u to prenatalno, uljuljkano stanje, iz koga je junak (a i sam autor) istrgnut i bačen u svet. Crvena vrišti i kroz kostim Milene Dravić kao Eme, i kroz jagode sa šlagom u zimsko jutro. Ema maestralne Milene Dravić je i Meri Popins, i Doroti iz Kanzasa, i Don Kihot, i Kralj Ribara (Fisher King). Ona, kao Jungova anima, sažima mudrost, lepotu, blagost i toplinu zrele žene, uz magijske moći.
U holivudskoj Ulici brestova obitavala je strava. U beogradskoj Ulici hrastova, u kojoj živi Agi, vlada olovna usamljenost. Neretko od dece koja imaju izmišljenog prijatelja postaju vrsni umetnici. I to je jedan oblik kompenzacije, jer kreacija, stvaranje, zapravo je magični pokušaj da se ispuni to strašno osećanje samoće i napuštenosti u savremenom svetu.
[objavljeno: ]
