Izvor: Politika, 23.Sep.2013, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uranjanje u kloaku
Ne pada mi na pamet da svoju zemlju prepustim onima koji podanički odnos pretpostavljaju pameti, kukavčluk horde pojedinačnoj odgovornosti, mrtvu tradiciju živoj kulturi, urlanje razgovoru
(Reakcija na tekst „Iskrivljena antipatriotska logika” Dragomira Anđelkovića, „Politika”, 19. septembar)
Da je Dragomir Anđelković poslušao moj dobronamerni savet i vreme utrošeno na pisanje teksta posvetio čitanju – knjiga Mirka Kovača, na primer, a ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi loše bilo da ponekad pročita i ono što sam napiše – sada ne bih morao da objašnjavam elementarne stvari. Na primer da se u naslovu njegovog teksta krije logička greška. „Iskrivljena antipatriotska logika” je, po principu negiranja negacije, ispravna logika. Kriviti krivo (antipatriotizam) znači ispraviti ga. Izvesno je da Anđelković nije imao nameru da mi udeli kompliment, ali tako je to kad se puno piše, a malo čita.
Patriotizam kao „pozitivan odnos prema državi” jeste pogled na svet (štetan i opasan, dodajmo) koji nikoga ne obavezuje ni na šta, dočim je građanska lojalnost državi nešto sasvim drugo. Upravo to Anđelković brka, što se ne bi dogodilo kad bi više čitao. Imamo državu, recimo, koja svoje (i tuđe) građane jevrejskog porekla (srpskog, albanskog ili arapskog, svejedno) smešta u sabirne logore kao konstitutivni element državne politike. Prema Anđelkovićevom shvatanju sveta, politike i patriotizma morali bismo, kao građani te države, imati pozitivan odnos prema njoj, jer je to patriotska obaveza. Izostane li pozitivan odnos, izlažemo se riziku da anđelkovići počnu da iskaču iz frižidera, plakara i novina i sve uz dreku nas obaveste da smo mrzitelji svega nacionalnog, patriotskog i uopšte plemenitog. Uostalom, sve to je bilo upravo tako, iskakali su u nacističkoj Nemačkoj, doduše iz brzih automobila, korpulentni i pažljivo izbrijani momci u dugim, crnim, kožnim mantilima i uredno odstranjivali antipatriotski kukolj od patriotskog žita. Imamo državu koja u logore odvodi one koji ne misle da je ta država otelotvorenje raja, kako ona sama o sebi tvrdi. Dvadesetak do trideset miliona antipatriota, u međuvremenu, skonča u tim logorima. I šta nam je činiti? Prosto. Imamo negovati pozitivan odnos prema toj državi. Zašto? Zato što je Anđelkoviću tako došlo. S druge strane, nema razloga da izostane podrška pametnim potezima države. Eto, recimo, niko razborit nije digao glas protiv Briselskog sporazuma koji je srpska država, uz stanoviti trud, izboksovala, dočim je, tome nasuprot, elementarna građanska pristojnost nalagala da se suprotstavimo istoj toj državi kada, kroz lik i delo eksministra kulture Petkovića, nameće budalaštine poput konstantinizacije srpskog kulturalnog prostora. Istina patriotskog stanovišta je negovanje poslušničkog odnosa prema državi. Patriota je podanik, građanin je subjekt. Patriota poslušnik spreman na sve u ime otadžbine, građanin slobodna osoba koja misli sopstvenom glavom. Patriotizam je, da citiram uvaženog Embrouza Birsa, poslednje pribežište za ništarije. I prvo, dodao bih. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Uostalom, ako je Anđelkoviću baš stola do profesionalnog patriotizma, eno mu je vojska, em je dobra za kondiciju, em se nema šta smarati nepotrebnim sumnjama.
Čemu sve ovo? Ne pada mi na pamet da svoju zemlju prepustim onima koji podanički odnos pretpostavljaju pameti, kukavičluk horde pojedinačnoj odgovornosti, mrtvu tradiciju živoj kulturi, urlanje razgovoru. Šljam koji je sebe prepoznavao kao patriote ubio je velike srpske pisce Boru Ćosića i Mirka Kovača (zato su oni „umrli” u Beogradu, a živeli drugde), a Srbija je isuviše mala i isuviše porušena zemlja da bi sebi smela ponovo da dopusti uranjanje u kloaku, što joj Anđelković srdačno preporučuje.
Ivan Milenković
objavljeno: 23.09.2013
