Izvor: Politika, 13.Mar.2014, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upotreba nacionalnih manjina
Da se Ustav dosledno poštuje, nacionalni saveti svih manjina bili bi u direktnoj vezi sa republičkim organima
Čije su nacionalne manjine – jedno je od pitanja koje se postavlja u predizbornom ali i u posleizbornom periodu. U predizbornom, zbog obezbeđivanja glasova za prekoračenje izbornog cenzusa, a posle zbog mnogo čega. Na prvom mestu, zbog političke i civilizacijske legitimacije vlasti.
Srbija je ustavno definisana kao država srpskog naroda i svih njenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << građana. Time je država Srbija preuzela sve obaveze i odgovornost i za ostvarivanje kolektivnih prava nacionalnih manjina, i to na celoj svojoj teritoriji. No, zahvaljujući istorijskom državnopravnom nasleđu, to nije sasvim tako, što potvrđuju činjenice u vezi sa dvojnim sistemom finansiranja nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Organi Republike Srbije direktno su odgovorni za ostvarivanje kolektivnih prava samo nacionalnih manjina koje pretežno žive na prostoru centralne Srbije (Bugari, Albanci, Vlasi, Romi, Bošnjaci). Za one manjine koje su geografski locirane na prostoru AP Vojvodine (Mađari, Slovaci, Rumuni, Hrvati, Bunjevci, Rusini, Ukrajinci, Česi, Makedonci) transferno, a time i – direktno, zaduženi su organi Vojvodine. Taj deo nacionalnih predstavničkih tela pobrojanih manjina u svakom pogledu nije u vezi sa Beogradom, već svoja kolektivna prava ostvaruje na nivou regionalne samouprave. Da se Ustav dosledno poštuje, nacionalni saveti svih manjina bili bi u direktnoj vezi sa republičkim organima. Ovako, jednom delu nacionalnih manjina taj garant je regionalna samouprava, koja to niti može, niti sme biti, ni po Ustavu, ni po međunarodnom pravu.
Jednostavnije rečeno: kad se postavi pitanje decentralizacije Srbije, Vojvodina postaje tabu tema, a glavni argument u tome je upotreba nacionalnih manjina, pa čak i protivno ustavnim odredbama.
Nacionalne manjine su i predmet partijske instrumentalizacije. Od 2000. godine, kao i ranije, ako izuzmemo većinu mađarske zajednice, sve ostale su bile stabilno biračko telo nekoliko građanskih stranaka: Demokratske stranke, Lige socijaldemokrata Vojvodine, G-17 plus i delimično Liberalno-demokratske partije. Aktuelnim zakonskim rešenjem o izboru članova nacionalnih saveta, sve pomenute stranke su pokazale želju da preko svojih partijskih lista kontrolišu nacionalne manjine u Vojvodini. Međutim, promenom vlasti na republičkom nivou pre dve godine, nacionalne zajednice su stavljene u „opozicioni” položaj već nakon konstituisanja republičkih organa, koje nisu činile DS i njeni partneri. No, upitno je što niko glasno ne ističe zahtev za promenu zakona za izbor nacionalnih saveta. Izgleda da manjinske uprave očekuju da će na vreme promeniti stranu i da će kao i do sada od ukupnih sredstava namenjenih za život zajednice, polovinu utrošiti na svoje plate, a uglavnom je takav smer utroška sredstava kojima raspolažu nacionalni saveti.
Nedavne izjave Tomislava Nikolića, koji je, sumirajući rad SNS, i pre toga SRS, istakao da je ta stranka, dok je on rukovodio njome, vodila brigu da na njenoj poslaničkoj listi budu i „manjinci”, ukazuju na činjenicu da će, ako SNS bude u prilici i da samostalno formira vladu, u njoj biti mesta za nacionalne manjine. Time se zatvara prostor za moguće manipulacije i za pojavu izveštaja sličnih onima koje je svojevremeno pravio Tadeuš Mazovjecki. No, i pored toga, prostor za instrumentalizaciju društvenog položaja nacionalnih manjina je otvoren.
Ipak, čak i zlonamerni moraju priznati da se odnos šire javnosti prema nacionalnim manjima značajno poboljšao. U tome zaslugu ima smireniji politički život u Srbiji, koji postoji bez striktne podele na dva nepomirljiva politička fronta.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Stevan Konstantinović
objavljeno: 13.03.2014.
