Izvor: BKTV News, 06.Maj.2012, 17:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uništavanje srpskih banaka – podvala veka (4)
CRVENI TEPIH STRANIM BANKAMA- Na početku 2001. godine, od stranih banaka dozvole za rad dobile su Raiffeisen Bank, Microfinance bank, National bank of Greece, Hipoferajnc banka i Societe General, koja je ovde već deset godina, ali je postala čisto francuska banka, jer je otkupila deonice Beogradske banke.
Oliver Regl, član Izvršnog odbora Rajfajzen banke: 'Situacija definitivno nije idealna, ali da smo čekali da postane takva, izgubili bismo tržište. Zapravo, ambijent je isti >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << kao i u drugim zemljama na početku tranzicije, s tim što Jugoslavija ide nešto bržim tempom', kaže Regl. On smatra da je 'uspešna priča' sa Pariskim klubom država poverilaca mnogo pomogla i da je postignuti sporazum dobar signal za strane investitore. 'Već iduće godine ovde će doći mnogi investitori', smatra Regl.
Iako je ovo rečeno 2001. godine, ni početkom 2005. godine – nema gužve od stranih investitora na našim granicama.
Evo kako je izgledala 'krvna slika' poslovanja tih stranih banaka sve do početka 2005. godine kada je bitno počela da se menja atmosfera i njihova poslovna politika:
Microfinance banka (promenila ime u Pro Kredit Banku) specijalizovala se za mala i srednja preduzeća i preduzetnike. Glavni akcionari ove banke su Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Komercbanka iz Nemačke. Klaus Miler, direktor ove banke, na pitanje zašto su kamate visoke, odgovarao je protivpitanjem: 'Šta uopšte znači da su kamate previsoke? One svakako jesu visoke po zapadnim, recimo nemačkim standardima, ali su po lokalnim standardima zapravo niske. Možda naši krediti jesu skupi, ali mi ih ipak dajemo.'
A zašto su skupi, Miler je navodio kao prvi razlog još uvek visok takozvani „kantri rizik“, a drugi su porezi. Nigde na svetu ne naplaćuje se ukupan porez na finansijske transakcije od 0,6 odsto. Ukinuti su tek 2005. godine.
Raiffeisen banka ima obrnuti princip od prethodne - ne kreditira mali biznis, već samo velika i srednja preduzeća, od pet do osam miliona maraka kredita. Rokovi se određuju od slučaja do slučaja, minimalno do godinu dana, ali u principu se odobravaju do tri godine. Kreditira se pretežno proizvodnja hrane, hemijska i farmaceutska industrija, kao i trgovina i uvoz nafte. Medju prvim kreditima je bio onaj koji je svojevremeno odobren NIS-u za uvoz nafte od 25 miliona dolara.
Kamate u ovoj banci su tada bile u proseku između 10 i 12 odsto godišnje. 'Ne mogu u Jugoslaviji kamate biti kao u Austriji, pa i Poljskoj i Češkoj. Ove dve zemlje na početku tranzicije imale su i veće kamate, ali je prošlo deset godina, reforme su odmakle, privreda se rekonstruisala, pa i kamate padaju. U Hrvatskoj su kamate bile znatno više', kaže Regl.
„Pravni sistem“ kao crna kutija
Pojedini ekonomisti, ali i domaći bankari, zameraju vladi i Narodnoj banci što dozvoljavaju previsoke kamate stranim bankama zaboravljajući, doduše, da i domaće banke zaračunavaju takođe visoke kamate. 'Uloga vlade nije da se direktno meša u poslovnu politiku bilo koje banke, nego da stvori povoljne uslove i na tržišni način doprinese da se kamate smanje. Jedan uslov je snižavanje inflacije, drugi je povećanje konkurencije, a treći je popravljanje uslova u kojima funkcioniše pravna država. Sve dok ne znate ko je ovde pametan, a ko glup, da li onaj ko vraća ili ko ne vraća kredite, ne možete ni od banaka očekivati da slobodno i bez ustručavanja odobravaju kredite. Sadašnji pravni sistem je kao crna kutija - nikad ne znate kakav ćete odgovor na kraju dobiti', izjavio je svojevremeno NIN-u Radovan Jelašić, viceguverner NBJ zadužen za bankarski sistem.
'Ako pogledate koliki je udeo stranih banaka u ukupnom platnom prometu, bilansnoj sumi i kreditnom angažmanu, videćete da je to još veoma malo. Ako, s druge strane, pogledate zemlje u kojima banke s većinskim inostranim kapitalom drže 70, 80 pa i 90 odsto tržišta, jasno je da smo mi učinili samo prvi korak u otvaranju tržišta. To što su strane banke za svega nekoliko meseci sakupile veći deo štednje nego domaće banke za sve ovo vreme, govori jasno o tome kome ljudi veruju, a njima se mora pružiti prilika da izaberu' - mišljenje je Radovana Jelašića
Koliko se sve to promenilo. Od kamata, koje su odista lihvarske, do saznanja štediša da su obmanuti imenima stranih banaka, pa su deviznu štednju ostaviuli na račune tek kada je država garantovala isplatu do 50.000 evra. Oni najbogatiji nikada nisu ni držali štednju ovde.
Uništi svoje radi tuđeg
'Ova zemlja će se vrlo brzo izvući iz nevolja u koje je zapala', tvrdi Kristof Grojsing, direktor 'Hypo Vereinc' (HVB) banke u Jugoslaviji, inače najveće austrijske i treće po veličini banke u Evropi. Ako ste negde već bili, imate znanje, imate iskustvo, onda vam je lakše da se tamo vratite, kaže Grojsing i tvrdi da je ova banka u zemlju došla na duži rok, da izgradi dugoročne poslovne odnose sa svojim klijentima. Tržište joj je tradicionalno poznato, ovde je poslovala još u 19. veku, ima iskustva sa ovdašnjim biznismenima i samo treba uspostaviti veze. S obzirom na svoju veličinu (HVB grupa raspolaže sa 717 milijardi evra ukupnih sredstava) banka je u stanju da nudi povoljnije uslove od drugih.
Bilo je to 2001. godine.
Neposredno pred urušavanje četiri nacionalne banke, i kada je već bio poveden postupak za likvidaciju 19 manjih domaćih banaka.
Jedan iskusni bankar je na to cinično primetio - i ja bih bio optimista da mi bilo koja država na svetu prostre crveni tepih na aerodromu i istovremeno stavi ključ u svoje domaće banke.
U kontekstu odnosa države rpema sopstvenom velikom kapitalu, bio on u privatnim ili državnim i društvenim rukama, za nas je interesantnije nešto drugo. Tadašnji ministar finansija Božidar Đelić je obećavao narodu da ćemo da “ošišamo” strane poverioce za nekih 1,7 milijardi dolara. Ako je mislio na “Sartid”, onda se prevario. Ošišali smo poreske obveznike Srbije. “Sartid” je nesporno 2005. godine uspešna firma JU ES Stila u odnosu na vreme kada se razmišljalo da se u ovoj smederevskoj železari gaje pečurke, ali je prodata Amerikancima za 23 miliona dolara, uz oproštaj duga koji je prenet na srpske poreske obveznike u sumi kojom je Djelić mislio da “ošiša” strance.
Danas je nova demokratska vlast koja nas “šiša” već dvanaest godina ponovo kupila “JU ES Stil”, dakle nakadašnji “Sartid”, koji je postao američka fabrika za ciglo jedan dolar!!! A koliko je ostalo neispunjenih obaveza i dugova, saznaćemo tek kada na izborima padne ova vlast!
Ono što nam se kasnije događalo verovatno da je bliže razmišljanju pokojne Borke Vučić, nekadašnjeg predsednika Beogradske banke, koja je tvrdila da navedene firme, koje je Đelić mislio da skine sa spiska poverioca nacionalnih banaka, nisu toliko dužne, jer je nekima od njih isplaćen znatan deo duga. Ali, i da nam te firme neće ostati dužne u smislu da će dobro razmisliti da li će ponovo da se vrate ovde. Ako se ne sećate, na tom Đelićevom spisku je bio i Fijat. Nije li to razlog odumiranja fabrike automobila “Zastava” u Kragujevcu, koja je od uvek bila u “porodičnoj vezi” sa Fijatom?!
Dakle, strance nismo “ošišali” ali su počeli oni nas da “šišaju”.
Strane banke nisu došle da bi konkurencijom smanjile kamate, donele strani, svež kapital, dovele sa sobom svoje velike klijente koji bi ovde investirali, već su se veoma brzo “posrbile”. Uostalom one to i ne kriju. Kažu – a zašto bismo smanjivali kamatu na kredite ako ljudi uzimaju kredite i pod ovim uslovima.
Tek na početku 2005. godine, kada je prodata i Jugobanka, ali i najveća privatna banka – Delta banka, upaljena je signalna sijalica u institucijama koje se naučno bave stanjem u našoj ekonomiji.
Toliko o stranim bankama i njihovom položaju na našem tržištu. Ali, i za razumevanju šato tvrdim da smo sami sebi lomili kičmu udvarajući se stranim mentorima!
Šta se dogadja? Dajući kredite, strane banke prazne džepove stanovnike te zemlje, a privlačeći ih da kupuju uvezenu robu, zatvaraju domaću proizvodnju. Negde u prostoru, presecaju se te dve prave i u toj tačci nastaje onaj pravi socijalni lom – zaduženi primalac kredita ostaje bez radnog mesta.
Zemlja postaje «ekonomska i tehnološka kolonija», a gradjanin – «savremeni rob stranog kapitala».
Mirko Stamenković
Sutra: NIKO NEMA ČISTE RUKE!
Tweet
