Izvor: BKTV News, 03.Maj.2012, 12:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uništavanje srpskih banaka – podvala veka (1)
U jednoj noći, u svitanju prvog radnog dana 2002. Godine, sve četiri nacionalne banke su otišle u „večita lovišta“, kako u literaturi to govore otpisana i skoro zatrta plemena američkih Indijanaca. Bez posla je ostalo 8.500 vrsnih bankara. Srbija je prvi put imala prilike da shvati da nikom iz Vlade ne sme da veruje. I više od toga. Bio je to dan kada je u Srbiji počeo da se ostvaruje pakleni plan koji možda filozof po obrazovanju i premijer Srbije dr Zoran Đinđić i nije do kraja >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << shvatio kada je u Skupštini govorio – „mi ne rasprodajemo Srbiju, mi smo im prodali tržište“ – da je to najkraći put uništenja države!
Tačno. Zašto bi stranci kupili banke koje su imale dug načinjen upravo sankcijama i NATO agresijama. Zašto bi uzeli IMR, IMT, „21 maj“, „Zastavu“, Robne kuće, I sijaset drugog. Ili, kupovali preko dve hiljade srpskih kompanija sa obavezom da im popravljju porušene krovove, jer NATO „tomohavke“ nisu rušile samo pordilišta, domove za stare, vozove u Grdeličkoj klisuri, već i kičmu industrije. Šta će im sve to. Njima je trebalo tržište a ne proizvodnja. Imali su i imaju višak sopstvene robe.
Zar je onda neko mogao bolje da prođe u trgovini nego da dobije „tržište na srebrnoj tacni“ bez dinara. Da preko nazovi stranih inevsticionih fondova, iza kojih verovatno stoje naši ljudi, ostvare monopole u mlekarstvu, u stočarstvu, da stave pod svoju šapu preko pola miliona hektara najplodnije zemlje u Vojvodini, pa da zajedno sa „vojvođanskim“ separatističkim političarima pitaju - „gde su naši novci“?
Ko se toga danas seća. Narod smo umesto parama, jeftinom hranom, izvozom, zapsolenjima, besplatnim zadravstvom i mirnim studenstkim životom umesto štrajkom gladju i za one koji imaju sve uslove da budu na budžetu počeli da zaludjujemo bajkama o „boljem životu“.
Srbija jeste zaslužila i rad, i sigurnu egzistenciju, ali što rekle naše babe – ko ti jednom nešto pokvari u kući ne zovi ga da ti ponovo popravlja!
Znaju se ubice Srbije
Srbiji su sasvim određeni ljudi pucali iz neposredne blizine u slepoočnice. I učinili je mrtvom za dugi niz godina. Besmisleno je danas iz sumorne prošlosti - obećavati sigurnu i bolju budućnost.Učinili su to nosioci politike onih stranaka koje su posle Petog oktobra 2000. godine oteli snagu i entuzijazam narodne volje o zameni režima. Njih nekoliko. Smišljajući sami ili izvršavajući plan svojih stranih mentora.
Mudrost je bila jednostavna ali paklena. Srbija nije bila prezadužena. Avgusta 2000.godine imala je oko 5,5 milijardi dolara spoljnog duga. Pariski i Londonski klubovi poverioci su bili spremeni, i kasnije odista i održali reč, da našim bankama kao garantima, oproste oko 60 odsto duga. Bio je to fer potez jer su znatna bankarska sredstva bila „zamrznuta“ zbog sankcija.
Upravo iz tih razloga sam nekoliko puta pokušavao da legalizujem tezu da je uništavanje četiri nacionalne banke bila samo usputna stanica u otimanju srpske privrede. Otuda i moj zaključak da je ključni momenat uništavanja naše ekonomije upravo u „ubijanju“ banaka.
Rečeno običnim jezikom – izvršioci „smrtne kazne“ nad onim što su generacije stvarale i što je trebalo ozakoniti i prikazati kao vrhunac tranzicionog uspeha Srbije, zapravo je podvala veka. Jer, smislili su i ostvarili da uništavanjem poverioca, narod poveruje i da je skinuta omča duga.
Naime, uvaženi porfesor dr Jovan Ranković, svetski stručnjak za bilanse, precizno je izračunao da ’’jugoslovenska privreda duguje oko 430 milijardi dinara bankama u stečaj’’ i skrenuo pažnju da nove reformske vlasti potpuno ignorišu probleme u privredi. On je precizirao da je pokretanjem stečaja u „Beobanci“, „Beogradskoj banci“, „Investbanci“ i „Jugobanci“ 3. januara 2002. god. ostalo nerešeno pitanje vraćanja dugoročnih i kratkoročnih kredita, koji su dostigli iznos od 413 milijardi dinara.
’’Na tu sumu treba dodati i dospele kamate od oko 20 milijardi dinara, što čini sumu veću od 430 milijardi dinara ili oko 14 milijardi maraka’’, rekao je Ranković i dodao da je 97 odsto tih dugova (oko 368 milijardi dinara) grupisano u 1.130 domaćih preduzeća.
„Pošto se radi o stečaju te četiri banke, to znači da banke moraju da pokriju naplatu 430 milijardi dinara kredita“, primetio je Ranković i zaključio da taj novac banke u stečaju ne mogu da obezbede, tako da bi tih 1.130 preduzeća, koja zapošljavaju 57,9 radno aktivnog stanovništva Jugoslavije - morala da budu likvidirana.
Uništi poverioca da ne bi vraćao dug
Njegovi bivši studenti, a i neke njegove kolege, ne prezajući da pogaze suštinu naučnog kodeksa, jednostavno su pribegli onoj logici najprljavijeg kriminala – ubij poverioca da bi izbegao plaćanje duga. I uništili su banke, verujući da su time se oslobodili dugova.
Banke, naravno, nisu nikada nikome dali kredit bez čvrstih zaloga. Bilo je i onda, ali retko i kao izuzetak, da su neki uspevali da hipoteku ili drugi oblik garancije da upišu i više puta. Suština je bila u onom prvom – ubijanju poverioca!
I šta se dogodilo?
Umesto ozdravljenja preduzeća, traganja za ponovono pokretanje proizvodnje, ulaganja u njihovu rekostrukciju ili tehnološku inovaciju, pod plaštom navodnog spasavanja 57,9 odsto radno spsobnog stanov ništva u 1.130 preduzeća – prišlo se stavljanje banaka pod stečaj i pripremao scenario dugoročnog uništavanja Srbije.
Banke su gurnute u stečaj. I on se odužio na preko 12 godina. I danas mnoge banke ne samo da imaju imovinu, čak i posle razvlačenja kao u vreme kada okupator ulazi u neki grad i trenutno zavlada anarhija, već i gotovina, pa čak i dan – danas skoro sve te banke imaju milionske sume evra gotovine.
Jedini smisleni zaključak je – sve dosadašnje garniture koje su se u vladama demokratske tranzicije bavile ekonomskim razvojem i finansijama su jednsotavno pokazale svoje neznanje ili svesno čerupanje države da bi milijarde društvene imovine rpeselile u sopstveni džep, džepove svojih mentora ili nalogodavaca ili pod pristiskom organizovanog kriminala koji doseže i do samog vrha vlasti.
Otuda i zaključak – kako poverovati da sve one stranke koje su bile na vlasti u ovih 12 godina mogu danas da nude programe oporavka i ubedjuju narod da im samo one mogu da obezbede bolju budućnost.
Ne verujući u to, i čvrsto ubeđen da je uništavanje četiri nacionalne banke, a u jednoj od njih sam i sam bio podpredsednik do penzionisanja 1989. godine, smatrao sam svojom nacionalnom obavezom da uporavo sada iz svojih beležaka pružim javnosti svedočenja o danima i posledicama uništavanja četiri nacionalne banke.
Jer:
Metodologija je jednostavna – ubijanjem poverioca otvoren je put nacionalizacije onih koji su bankama dugovali, a to su bila društvena preduzeća, pa ih nije teško bilo „podržaviti“ i kao takve u ime vlasti porodavati i za tri evra, što je manje od vrdnosti i katanca koji se stavlja na čuvarevu kućicu!
Bila je to najlakša obmana naroda da ne iziđe na ulice, zbog uništavanja nacionalnih banaka, jer se „spasava preko 1.000 firmi“ koje su banke „orobile“!
Predstavljalo je to najefikasnije umrtljavanje najjačeg dela sprske privrede dok se se kroz širom otovorenih granica ne inflitriraju strani „ekonomski okupatori“ ili nazovi strani investicioni fondovi ne ostvare monopolske položaje do uništenja svega što ćini porodične farme ili mali i srednji biznis, koji je u uslovima sankcijskih i „natovskih agresorskih“ posledica bila jedina istinita šansa oporavka naše ekonomije.
Ali i put usisavanja svakog dinara i evra iz slamarica stanovništva kako bi strane a ne domaće banke upravljale „finansijskim krvotokom Srbije“
Sve se to dogodilo po scenariju koji je postao jasan tek kasnije. Tek kada je prošlo određeno vreme i kada su tzv „strane banke“ postale dominirajuće na srpskom tržištu i kada je dug ove države sa 5,5 milijrardi dolara narastao za deceniju na 40 milijaredi evra!
Danas se govori o nečijoj „pljački sopstvenog kapitala“ od 60 miliona evra, a ćuti i uništavanju preko stotinak milijardi evra samo pristiglog novca u gotovini ili o činjenici da samo u četiri srpska velika grada 2 odsto stanovništa posediju minimalno 70 milijardi evra vrednosti – u novcu, firma ili drugim vrednim stvarima!
A sve je počelo naivno i kao opojna droga. Bačena narodu da se uništavaju „bankarske pijavice“ i da će se njihovim rušenjem osloboditi duga preko hiljadu firmi sa preko 57 odsto radno aktivnog stanovništva.
Koga danas briga što imamo skoro milion nezaposlenih. Što je preko 400.000 u „sivoj zoni“. Što je svaki zaposlen dužan preko 21.000 evra?!
Mirko Stamenković
/ SUTRA: Bunda ruši banke/
Tweet
.jpg)
