Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnosti je potreban dijalog
POVODOM 48.
OKTOBARSKOG SALONA
Oktobarski salon je pokrenut pre skoro pet decenija sa namerom da postane javna arena u okviru koje će domaći umetnici uspostavljati i/ili reprodukovati svoju reputaciju iz godine u godinu. Tokom devedesetih 20. veka, kada je umetnička praksa uveliko prevazišla stilske, medijske i ostale podele, Oktobarski salon je sasvim evidentno postao neadekvatan okvir za njeno predstavljanje.
Poslednji put kada je Oktobarski salon imao smisla po medijskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podelama, odnosno kada je uspeo da u tom konceptu isprati savremenu scenu bio je onaj koji su 1994. priredile Danijela Purešević, Lidija Merenik i Dragana Kovačić. Godine 1998. radi se prvi put Salon koji ne počiva na konceptu konkursa ili selekcije, već na konceptu tematske autorske izložbe a u okvirima segmenata tzv. likovnih, odnosno primenjenih umetnosti. Na ovom, 39. salonu se i na nivou nagrada ukidaju medijske razlike tako da je bilo dodeljeno pet ravnopravnih nagrada. Ali, 2001. umetnici biraju umetnike, što je bio zanimljiv 'eksperiment', ali još više način da se izađe iz nezgodne situacije u kojoj se Savet Oktobarskog salona našao suočen sa kontroverznim efektima konkursa za umetničkog direktora. Globalizacija i umetnost
Ako su se oštre kritike i osporavanja do 2004. vodili na terenu lokalnih podela i paradigmi, nakon 2004. težište se prebacuje na polemike koje bi se grubo mogle podeliti na one koje se temelje na pitanju prisustva domaćih umetnika na manifestaciji, i one druge koje se temelje na kritičkom razmišljanju o samoj tezi izložbe i njenoj eksplikaciji kako u uvodnom tekstu, tako i kroz izbor umetnika i radova koji je imenovani umetnički direktor napravio.
Da li je Oktobarski salon trebalo internacionalizovati? Bez sumnje da, a razloga za to ima više. Pored notornog argumenta da bi vizuelne umetnosti trebalo da imaju svoju međunarodnu manifestaciju, baš kao i film, pozorište ili muzičke umetnosti, među drugim i važnijim argumentima mogli bi da se navedu i već neko vreme aktuelni procesi globalizacije koji poslednjih decenija menjaju geografiju umetnosti, činjenica da su velike svetske izložbe bijenalnog, trijenalnog... tipa nastajale iz dubokih kulturnih i političkih potreba, te da to nije jedina lokalna prestižna manifestacija koja je prerasla u internacionalnu (primera radi, danas prestižno Bijenale u Sidneju), a možda ponajviše zbog činjenice da sama umetnost ima potrebu za dijalogom tokom kojeg će svaka umetnička praksa ponaosob formirati svoj trenutni identitet i svoju različitost, ali će se i međusobno prepoznavati u svojim sličnostima.
Dakle, međunarodne manifestacije su važna mesta "razmene informacija", uspostavljanja paradigmi, promocije i afirmacije kako umetnika i njihovog rada, tako i promocije istorijski, politički, kulturno, socijalno-ekonomski specifičnog grada ili oblasti.
Program ovogodišnjeg Oktobarskog salona priredili su Lorand Heđi, u svojstvu umetničkog direktora, i Saša Janjić, kustos beogradske galerije Remont, u svojstvu ko-kustosa. Tema izložbe, "Mikronarativi", temelji se na idejama Žan-Fransoa Liotara i Artura Dantoa o nestanku univerzalnog, apstraktnog, istorijskog subjekta lišenog konteksta, "velikih priča", u ime delovanja subjekta u kontekstu neposrednih realnosti, u okviru konkretnih, specifičnih, realnih situacija.
Urbana raskršća
U tom smislu mikronaracija se vidi kao strategija umetnika koji svojom praksom pokušava da definiše svoj stav i svoj odnos prema mreži kompleksnih kulturnih, društvenih, političkih, ideoloških situacija. Dakle, radi se o jednoj velikoj izložbi intimnih radova i taj intimizujući ton, koji objedinjava sve postavke Salona, na izvestan način, savršeno opisuje poziciju Oktobarskog salona na gustoj mapi međunarodnih izložbi, kao i intimizmu sklon, umereni kritički duh centralnoevropskog intelektualca, ali i intelektualca sa ovog kulturnog prostora. Ovo je "meka" i veoma koherentna, dosledna izložba čiji radovi govore o empatiji, toleranciji, gipkosti, o malim realnostima, mikrodruštvenim situacijama, fragilnosti i vulnerabilnosti ličnih priča. Ono što takođe obeležava ovaj Salon jeste "vraćanje" na sliku, skulpturu i crtež uz poneki video rad i instalaciju, što nije pokazivanje konzervativnosti, već činjenice da se može imati interesantna, autentična, snažna misao i hemijskom olovkom, odnosno da "inteligencija i smisao nisu direktno vezani za cenu opreme".
Poseban segment izložbe čini selekcija "Urbana raskršća – Njujork, Seul i Pariz", a koja predstavlja radove umetnika koje Heđi prepoznaje kao "autentične reference za umetničke strategije mlađe generacije". Među njima su i Denis Openhajm, Li Ufan, Žan-Mišel Alberola, Kristijan Boltanski, Bertran Lavije, Pjer Sulaž. Radi se o umetnicima koji su već istorizovani i kao takvi predstavljaju važne repere američke, francuske, odnosno evropske kontinentalne i dalekoistočne moderne/savremene umetnosti.
Ako bih želela da usmerim vašu pažnju na pojedine radove iz glavnog segmenta "Iskušenja malih realnosti – Mikrozajednice", onda bi to svakako bili radovi Anile Rubiku, Ivana Zupanca, Renate Poljak, Mrđana Bajića, grupe Škart, Kimsuđa, Nine Kovačeve, Valentina Stefanova, Valerija Berutija, Kevina Frensisa Greja, Uroša Đurića, Davida Kantonija, Laure Lankaster, Marine Paris, Hajnala Nemeta, zato što oni poseduju upravo onu gipkost, mobilnost, sposobnost da vas zavedu svojom fikcijom ili svojom interpretacijom neke mikrosituacije, koje Heđi vidi kao strategije delovanja i rada kako intelektualca tako i umetnika.
[objavljeno: ]
