Izvor: Politika, 05.Okt.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost najvišeg ranga
Film: „Sunčanica”, režija: Nikita Mihalkov prema motivima proze nobelovca Ivana Aleksejeviča Bunjina, uloge: Martins Kalita, Viktorija Solovljeva, Miloš Biković, Aleksej Djakin, Anastasija Imamova, trajanje: 180 minuta, proizvodnja: Rusija, 2014.
Što bi rekao uvaženi profesor Kusturica – „Sunčanica” Nikite Mihalkova je „artizam najvišeg ranga“. I zaista, sa stanovišta pokretnih slika kao umetnosti, ovo je u svakom pogledu grandiozan film. Od same priče (prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << motivima iz proze ruskog nobelovca Ivana Aleksejeviča Bunjina), simbolike, preko vizuelne raskoši (snimatelj Vladislav Opeljanc), muzike (Eduard Artemijev) do montaže (Svetolik Mića Zajc), sve svedoči o veličini filma. Naravno, i pre svega, tu je i ta Mihalkovljeva režija – filigranski precizna i u najsitnijim detaljima.
Reći će mnogi: ovo je klasičan film Nikite Mihalkova. Da, složiću se s tim, ali ne vidim razloga zašto bi Mihalkov menjao svoju estetiku i svoj stil (taj čudesni spoj tradicionalnih vrednosti ruskog filma i modernog lirizma uz socijalno-politički autorski angažman) u kojem je uvek dominirao njegov vibrantni osećaj za prostore ljudske duše, za ruski pejzaž i pulsiranje vremena iz bliske istorije čiji su ožiljci trajno utisnuti i u vremenu sadašnjem. Sve to postoji i u njegovim prethodnim filmovima, postoji i u „Sunčanici”. To je Nikita Mihalkov, zbog toga njegove filmove volimo i zbog toga je on još uvek jedan od najznačajnijih filmskih reditelja.
Naravno, u svetlosti današnjice koja se prelama kroz prizmu ubrzanih, aktuelnih dnevno-političkih događaja, film „Sunčanica” može da prati i oreol „političke provokacije”. Radnja filma smeštena je na Krimu, Krim se nedavno vratio u okrilje „majčice Rusije” pošto je odlukom sovjetskih vlasti neko vreme „boravio” u Ukrajini, ostatak sveta (uglavnom zapad: SAD i EU) to još uvek ne prihvata, u Ukrajini, na teritorijama sa većinskim ruskim stanovništvom, vodi se rat...
Međutim, ko god da je pogledao „Sunčanicu” sa lakoćom je mogao da odagna primisao o provokaciji. Nikita Mihalkov one koji rusku i evropsku istoriju znaju podseća dok onima koji je ne znaju otkriva sudbinu ljudi, sudbinu jedne teritorije i jedne zemlje. Sve to odgovarajući (kroz čitav niz i koloplet finih detalja) na suštinsko pitanje koje, iznova i iznova, sebi (i gledaocu) postavlja glavni junak filma: „Kako se ovo dogodilo, kako je sve ovo počelo?”.
Odgovori na ovo pitanje stižu do gledaoca iz dva narativna plana. Jedan je onaj o poraženim oficirima carske armije, pripadnicima puka komandanta barona Vrangela na Krimu, na Južnom frontu, koji su pali u zarobljeništvo sovjetske vojske 21. novembra 1920. godine. Taj datum mladi crvenoarmejac- komunista Grigorij (Aleksej Djakin), kao mantru ponavlja ne dozvoljavajući zarobljenicima da uz njega upišu i da je „voskresenije”, kako se na ruskom kaže nedelja...
Tu je, dakle, taj deo sa istorijskim faktima i tragičnim krajem – sovjetski revolucionari ne mareći za kodekse o ratnim zarobljenicima, baržu na koju su ih ukrcali potopiće u Crno more... Tu je (na karikaturalan i podsmešljiv način) osvetljen i lik istorijske ličnosti, mađarskog komuniste Bele Kuna... Tu je i ona vrhunski odigrana uloga našeg Miloša Bikovića, u liku zarobljenog oficira, barona Nikolaja Aleksandroviča Guljbe Levickog koji će izgovoriti onu ključnu rečenicu: „Sami smo krivi sa svih deset svojih prstiju”... Ruski oficiri, elita, intelektualci, književnici, govore nemački i francuski, pišu na francuskom, a ne na ruskom, u školske klupe ušla je Darvinova teorija, odrodilo se od boga, duhovnost se izgubila, a dolaskom sovjetskih komunista tu joj je i kraj...
U ovom narativnom planu je i onaj najuočljiviji omaž rodonačelniku filmske teorije montaže Sergeju Ejzenšajnu i njegovom filmu „Oklopnjača Potemkin” i onoj sceni stepenica u Odesi, po kojima se survavaju dečija kolica. Broj tih stepenica u „Oklopnjači”, koliko ja znam, još niko nije izbrojao. U Mihalkovljevoj „Sunčanici” stepenica – po kojima klackaju dečija kolica i na kojima je trebalo, a nije, da nastane zajednička fotografija poraženih i pobednika nazvana „Apoteoza pomirenja” – ima tačno 89. Simbolika?
Drugi narativni plan je onaj iz prošlosti (iz 1907), o „sunčanom udaru” glavnog junaka, tada mladog Poručnika a kasnije Kapetana (Martins Kalita), kada mu je krv proključala i pomutila mu svest u sudbinskom susretu sa udatom Neznankom (Viktorija Solovljeva), na parobrodu što simboliše i raskoš i napredak, intelekt i stil života, ali i duhovnost jedne epohe na raskršću.
Tu je ta fina Mihalkovljeva igra simbolima. Sa nebesko plavom bojom vela koji leti (motiv viđen i u njegovom filmu „Robinja ljubavi”, u Bresonovom „Krotka”, a naročito izraženo u Kusturičinom „Domu za vešanje”), a plava važi za simbol poverenja, odanosti, inteligencije, ali i vere i duhovnosti. Tu je i ono poigravanje sa brojem devet, koji važi za simbol univerzalne ljubavi, ali i za simbol trojne trijade anđeoskih horova, trostrukog trojstva, za simbol hrama carske Rusije (Hram Vasilija Blaženog) od devet međusobno različitih hramova što čine jedan.
A broj devet u filmu naizgled je samo broj Neznankine parobrodske kabine, kasnije i broj hotelske sobe u kojoj se dogodio taj strastveni telesni sudar glavnih junaka. Reč je, inače, o sceni koja je zbog rediteljskog promišljanja, ali i vrhunske montaže Svetolika Miće Zajca, istinsko remek-delo. Dva spojena tela u ljubavnom zanosu, a čuje se samo čangrljavi zvuk njenih minđuša i kretanja lančića sa krstom. Fantastično...
Detalja u filmu „Sunčanica” je bezbroj. Simbola takođe. I sve ima svoju svrhu. Ta dva plana jedne važne uzročno-posledične krimsko-ruske priče, zahvaljujući montažnim rešenjima Miće Zajca, delikatno se pretapaju i čine čvrstu celinu. Montažnih rezova sa potpisom Miće Zajca u „Sunčanici” ima čak 2.612 !
Kažem vam – „Sunčanica” je grandiozan film.
Dubravka Lakić
objavljeno: 06.10.2014.
