Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnička šok-terapija
Skoro čitavu deceniju,devedesetih, Džafo i njegovi led-artovci svojim raznorodnim umetničkim projektima okupljali su „one koji su ostali ovde” u uslovima stihije straha i nasilja, siromaštva, „zamrznute umetnosti“. Njihov naslednik, Art klinika (2002), utopistički je projekat prevrednovanja društva pomoću umetnosti
NEOAVANGARDA
Novi Sad je pored Zagreba, Ljubljane i Beograda bio jak kulturni centar, istinsko žarište novih umetničkih ideja šezdesetih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina prošlog veka. Čuvena Tribina mladih i Stražilovski susreti bili su među najživljim avangardnim kulturnim institucijama u zemlji gde se otvoreno raspravljalo o najnovijim svetskim kulturnim trendovima, provokativno diskutovalo i iznosile najslobodoumnije ideje. U Novom Sadu su u to vreme izlazili i uticajni književni časopisi poput Polja, Indeksa i Uj Symposiona. Polja su prevodila avangardne slovenačke pesnike koje je zvanični kulturni establišment jeretički odbacivao, a preko tih pesnika dolazili su u kontakt sa slovenačkim neoavangardnim likovnim stvaraocima koji su rado izlagali u kultnom Salonu Tribine mladih. Tako je npr. u Sloveniji zabranjivani pesnik Tomaž Šalamun, za mnoge jedan od najvećih slovenačkih pesnika druge polovine XX veka, redovno svoje radove objavljivao u Poljima. Konceptualisti su pri novosadskom Salonu Tribine mladih formirali grupu Kód koja je redovno izlagala zajedno sa subotičkom grupom Bosh+Bosh i zrenjaninskim avangardistima na izložbama u Zagrebu i Ljubljani. Katalin Ladik je svojim body art performansima značajno i upečatljivo doprinosila širokoj lepezi kultnih andergraund hepeninga.
Iz takvog neoavangardnog nasleđa Novog Sada nastala je prvo umetnička multimedijalna grupa LED ART (1993), a nakon devet godina kao njen legitimni naslednik Art klinika (2002). Retrospektivnu knjigu o delovanju Art klinike – umetničkog projekta neformalne grupe umetnika čiji je osnivač novosadski slikar Nikola Džafo – pod simboličkim nazivom Prva petoletka objavili su Multimedijalni centar Led art i Studentski kulturni centar Novi Sad, Novi Sad, 2007). Skoro čitavu deceniju Džafo i njegovi led-artovci svojim raznorodnim umetničkim projektima okupljali su „one koji su ostali ovde” u „ledenoj klimi beznađa” u uslovima stihije straha i nasilja, siromaštva, duhovne čamotinje i „zamrznute umetnosti”. Svojim akcijama uličnim i drugim performansima grupa je pokrivala najvažnije događaje devedesetih godina i od tih događaja stvarala umetnost kao svojevrsnu antropološku igru. I sami nazivi umetničkih projekata imali su simboličku funkciju da tumače novonastale društvene prilike: tako performans „Zamrzavanje umetnosti”označava promenu agregatnog stanja vode u LED, dakle zamrzavanje, koje metaforički predstavlja višeslojnost egzistencijalne zapitanosti. Zamrzavanje može dovesti do smrti, ali, s druge strane, može da označi i funkcionalnu hibernaciju kojom se najvitalniji organi čuvaju od propadanja. Kroz sintezu likovnog, književnog, muzičkog i teatarskog izraza led-artovci su neretko pokazivali celokupnoj javnosti kako izvesni zanosi prošlosti, koji su proizveli skoro pijanačku euforiju jednog društva, u izmenjenim globalnim i lokalnim okolnostima dovode do neprijatnog otrežnjenja praćenog kolektivnim mamurlukom: u umetničkim projektima Potop i Lokalitet No. 1 i No.2, led-artovci su na kraju performansa razjurili publiku uz uzvike: Kakvo je to okupljanje? Daću vam ja umetnost!, aludirajući na Miloševićevu policiju koja je pendrecima i šmrkovima to isto radila na ulicama srbijanskih gradova.
Posle 2000. godine LED se postepeno topio i prešao u drugo agregatno stanje, činilo se tečno i medno, da bi se novembra 2002. godine osetila potreba za sveopštim lečenjem stanja u društvu i u kulturi, pa je formirana Art klinika, umetničko-utopistički projekat sa avangardnom ambicijom prevrednovanja društva posredstvom umetnosti. Putem stalno otvorenih konkursa za izlaganje u „Šok galeriji” („Odeljenje intenzivne nege”), najmanjoj galeriji na svetu čija površina nije veća od dva kvadratna metra, Art klinika preko svog umetničkog saveta („primarijusi”) promoviše umetnike koji imaju potrebu da reaguju na bolesno stanje u društvu sa uverenjem da ga umetnost može izlečiti i čija umetnička dela imaju hrabar, izrazito provokativni pristup jednako u realizaciji kao i u prezentovanju. Provokacija je elementarna karakteristika (neo)avangardne umetnosti, koja umetničko delo shvata kao „otvoreno” ne samo u načinu stvaranja nego i u prirodi same recepcije. Umesto meditativnog udubljivanja karakterističnog za recepciju klasičnog dela, primalac umetničkog utiska ovde se suočava sa šokom gubitka smisla (Svetlana Subašić). „Šok galerija” je stoga izvanredno dobro izabran prostor Art klinike koji simbolizuje teskobu, strah od zatvorenosti i izolacije, upravo ono što umnogome karakteriše naše društvo. Ona je, dakle, metafora svih naših strahova, ali i društvene stvarnosti u kojoj živimo i atmosfere koja vlada u njoj.
Ali avangarda je odavno umetnost izmestila iz galerija i muzeja na trgove i ulicu, osvojila urbani prostor oplemenjujući i humanizujući ne samo jezgra gradova nego i njegove rubne delove. Iz katoličke porte, tog kultnog mesta savremene konceptualne umetnosti, polazilo se u brojne umetničke akcije: raskopane ulice Novog Sada bile su povod, a nepromenljivost aktuelne stvarnosti u zemlji čija bi kultura iz korena trebalo da se promeni – razlog da se izvede performans Novi Sad – Venecija grad, tj. provoza gondola ulicama.
Tokom pet godina delovanja Art klinike nastale su brojne izložbe: od one sada već mitske Džafove Pazi umetnost ne ujeda – pogledajte dodirom bez ustručavanja u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu (2003) preko provokativne izložbe Portreti Gordane Zlatanović koja, prikazujući muški polni organ klasičnom renesansnom tehnikom goblena, izražava sopstveni pogled na život muškarca i interpretira model polova sa stanovišta moderne i oslobođene žene, pa do Izložbe za slušanje gde grupa mladih muzičara različitim muzičkim instrumentima ali i glasom posetiocima dočarava slike Ninete Avramović Lončar pod geslom „Ako slika može da se vidi i opipa, zašto ne bi mogla i da se sluša”. A „naučnoistraživačka ekspedicija” Art klinike zaputila se na kragujevačku deponiju „Jovanovac”, mesto „opasnih uvida” kako bi utvrdila da „prva industrijska i univerzitetska varoš, prestonica predmoderne Srbije bogatih kulturnih, političkih i urbanih tradicija, devastirana vladavinom Miloševića, ratom i tranzicijom nije imala šta da baci”. Hepening se završio „katarzičkim samoponižavanjem, podizanjem zastave Evropske unije uz pljesak šaka u najlonskim rukavicama i uz osmehe iza zaštitnih maski”.
Na kraju zaključimo: iako je osnovna odlika avangardne umetnosti premeštanje težišta sa estetskog na etički plan, Art klinika u svom multimedijalnom umetničkom iskazu ne zanemaruje nijedan od njih.
Zlatoje Martinov
[objavljeno: 08/03/2008]
.jpg)
