Izvor: Blic, 03.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto maturske slike u izlogu
ZGRADA Komande vazduhoplovstva u Zemunu, u kojoj je 1941. pod vođstvom generala Simovića sklopljena zavera kojom je srušena vlada Cvetković-Maček i na vlast stupio maloletni Petar Drugi Karađorđević, zauzima značajno mesto u istoriji moje porodice. I članovi moje familije, sa i bez lične karte, u ovoj su zgradi proživeli mnoge bitne trenutke.
Legenda kaže da su na igrankama u bašti Komande, pedesetih godina prošlog veka, ženska srca lomili Don Žuani s mojim prezimenom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << A jedan od njih, glavom, bradom i glasom (prvak Srbije u horskom pevanju) bio je i moj pokojni otac. Iako mnogi misle drugačije, moj životni put nije baš potvrdio da iver ne pada daleko od klade. Ako se izuzme svadbeni ručak koji se odigrao u svečanoj sali tog istog Doma vazduhoplovstva, a na kom sam svojoj izabranici u zanosu zapevao: "Moja mala nema mane...".
DECENIJU pre toga, u istoj toj sali, proslavio sam malu maturu. A u zoru petog aprila 1999, kad se ona krstareća grdosija zarila ravno u komandni centar, žena je unezvereno rekla: "Ovo je blizu. Idi vidi šta je!". Jednako unezveren navukao sam pantalone preko pidžame i izašao na ulicu. I posle stotinak metara teturanja shvatio: Gori Dom.
Osam godina kasnije, klinka koja je, srećom, prespavala bombardovanje, u istoj sali u kojoj je njen deda izigravao Kazanovu a otac raspevanog mladoženju, proslavila je svoju malu maturu. I dok sam blenuo u ćerkine drugarice, čijim toaletama ne bi odolela ni kanska Kroazeta, pojaviše se vatrogasna kola i pokretna dizalica podiže hrabrog vatrogasca do krova s kog je preteći visio ogromni komad oluka. Na vrhu zgrade, u metalnom lavirintu koji opasuje oronulu fasadu, ostala je da zjapi praznina. Tek da se krug ne zatvori.
