Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Okt.2014, 13:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uljarević: Građani su protiv nasilja, a ne protiv Parade (VIDEO)
„Većina građana Srbije je protiv održavanja Parade ponosa“ – argument je koji se proteklih dana često mogao čuti od strane onih koji su se protivili održanju Parade ponosa. Ovaj argument ne stoji u potpunosti, budući da dve trećine građana Srbije nema ništa protiv toga da se pripadnici seksualnih manjina mirno prošetaju Beogradom. Zapravo, većina građana Srbije je protiv nasilja koje se vezuje za Prajd.
Osim toga, gotovo dve trećine građana Srbije smatra da >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << država konačno mora da pokaže da se u Srbiji poštuju Ustavom zagarantovana ljudska prava svih manjinskih grupa. Svih, pa i prava seksualnih manjina. Polovina građana Srbije veruje da Paradu ponosa treba održati pre svega zbog nas samih, bez obzira na poruke međunarodne zajednice.
BOLEST: Uprkos činjenici da je Svetska zdravstvena organizacija 1990. godine uklonila homoseksualnost sa spiska mentalnih poremećaja, nešto malo više od 60% ljudi u Srbiji veruje baš u to – da je homoseksualnost bolest. Problem sa shvatanjem homoseksualnosti kao bolesti je u tome što ono implicira mogućnost izlečenja. Budimo iskreni, u kontekstu homoseksualnosti u Srbiji implicira se mogućnost nametanja izlečenja. Predrasude, ohrabrenja koja dolaze od različitih lidera mišljenja i desničarskih organizacija, rezultiraju time da skoro svakom trećem građaninu/ki Srbije smeta čak i to da pripadnici LGBT zajednice mirno prošetaju Beogradom. Na koncu, 15% građana Srbije otvoreno iskazuje uverenje da je opravdano fizički kažnjavati homoseksualce. Mnogi od njih to fizičko kažnjavanje verovatno doživljavaju kao terapiju preobraćanja. Ako se pitate ko su ti ljudi, budite sigurni da ih možete pronaći u vlastitom komšiluku. Među njima ima i fakultetski obrazovanih i onih bez završene osnovne škole, mladih, starijih, muškaraca i žena. Tih 15% predstavljaju najradikalnije delove našeg društva i oni bi, verovatno, isto tako opravdali i fizičko kažnjavanje pripadnika drugih manjinskih grupa. Problem je što ni oni (tih 15%) nisu svesni da će huligani koje danas podržavaju, i pri tome greškom nazivaju „navijačima“, prvom prilikom tući i njihovu decu jer su obukla dres suparničkog kluba.
PARADA TREBA DVERIMA: Dveri, kao portparoli „ugrožene većine“ i „jedine koje su politički artikulisale borbu protiv Parade“, dan pred Prajd organizovale su protestno okupljanje. Na pet hiljada njihovih pristalica koji su se okupili u centru Beograda niko nije bacio kamenicu. Policija nije morala da ih razvozi nakon skupa, niti da ih fizički odvaja od „razjarenih“ LGBT aktivista. Paradoks je u tome da je Dverima Parada sigurno i više potrebna da bi preživeli nego što je potrebna LGBT zajednici. Izuzev SNS-a, sve desno orijentisane stranke u Srbiji vegetiraju ispod linije cenzusa tražeći temu koja će ih visoko odbaciti.
Razlupani izlozi, sirene, oštećena vozila, suzavac, molotovljevi kokteli, povređeni policajci i nemoć države da izađe na kraj sa huliganima samo su neke od slika koje ljudi u Srbiji vezuju za Paradu ponosa. Cena koju je naše društvo platilo u prethodnim pokušajima održavanja Parade previsoka je. Ali, ne zbog razlupanog grada, pa čak ni zbog negativne slike o sebi koju smo slali u svet, već zbog negovanja uverenja da je nasilje nekažnjivo.
OZDRAVLJENJE DRUŠTVA: Parada ponosa je najefikasniji način da se skrene pažnja javnosti na probleme LGBT populacije. Verujem da će se nakon ovog, u odnosu na prethodne mirnog Prajda, sa ovom konstatacijom složiti i oni pripadnici LGBT zajednice koji su skeptično gledali na dobiti koje Parada sa sobom nosi. Iza jednog zaista malog pokreta koji čine gej aktivisti krije se očaj onih kojih su se porodice odrekle zbog pritiska okoline, onih koji svakodnevno u školi preživljavaju torturu, onih koje godinama leče i preobraćaju batinama. Zbog njih, zbog njihovih prava, Prajd mora ostati u svojoj biti najozbiljnije političko pitanje našeg društva i odupreti se tendenciji festivalizacije makar još neko vreme. Proces osvajanja ljudskih prava za njih proces je ozdravljenja čitavog društva koje se uči toleranciji i prihvatanju različitosti.
Par dana nakon Parade ponosa LGBT populacija u Srbiji sigurno živi slično kao i pre. Ali, nije u tome poenta! Ključna pobeda je u tome što se nasilje više ne može vezati za Paradu ponosa. Na kraju krajeva, ne treba zaboraviti da su prošle nedelje neki ljudi iz vlasti i iz opozicije svojim prisustvom na Prajdu pokazali da je Srbija sa deklarativne podrške konačno spremna da pređe na dela.
Marko Uljarević, istraživač Ipsos – Strategic marketinga (korišćeni podaci iz istraživanja za Civil right defenders)
