Izvor: Glas javnosti, 08.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ujkino dete
„Umesto svih književnih nagrada koje se svako malo dele valjalo bi uvesti prestižnu novčanu nagradu koja bi se delila jednom godišnje. Nagrada ne bi nosila ime nekog velikog pokojnika, ali bila bi opisana već u imenu. Bila bi to nagrada „Za razumevanje vremena u kom živimo“.
Ko razume ovo, nek nosi sve!
Po pravilima, koja tek valja napisati, u obzir ne bi dolazili pisci koji se bave prošlošću ili prorokuju budućnost. Pokušaji da se prošlost i službeno ukine >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sve su uspešniji, a zahtevi da se okrenemo budućnosti dolaze sa svih strana i sve su glasniji. A kako da se okreneš prema budućnosti kad ne znaš gde je ona. Umesto da joj ideš u susret licem okrenut i vedra čela može se dogoditi da joj okreneš stražnjicu što je prilično uvredljivo. Zar da stražnjica stigne u budućnost pre plemenite duše koja u nju veruje? Proizvoljna nagađanja gde je budućnost, kolika je i kakva je, samo zbunjuju ljude. Ako se pogrešno okreneš, dupe će te odvesti ko zna gde. Šta mi znamo o budućnosti? Izuzev lažljivaca koji o budućnosti pričaju kao da su se odande vratili mi znamo samo osnovnu istinu: hteli mi to ili ne, budućnost dolazi. Naježim se od pomisli da smo mi, ovakvi kakvi smo, jedina budućnost naših predaka. Neko se tu zajebao. Mi, ili oni? Verujem da su naši preci zajebali, nisu očekivali ovakve potomke koji ne znaju ni ko su, ni šta su, ni gde su krenuli.“
Našavši ovaj zapis u Dnevniku svog upokojenog ujaka gospodin Pavle M. Smrzotina tuguje. Shvata da je po očevoj liniji bio rođeni komunista, ali po ujaku na kog, svi kažu, toliko liči, oduvek je bio demokrata. Otac ga je ošamario zato što je kao član pionirskog hora pevajući uz ono „Uz marašala Tita junačkoga sina nas neće...“, skinuo pionirsku maramu i stavio je u džep. „Svrbi me marama“, rekao je Pavle zaplakavši i zaradio drugu šamarčinu. Još jedna priča o teškom detinjstvu? Ne! Otac ga je ošamario, ali ujak ga je poljubio i stavio na krilo.
„Ujkino dete“, rekao je otac prezrivo.
Pavle M. Smrzotina letovao je sa ocem na Brionima, a zimi ga je ujak vodio na Jahorinu. Otac ga je gurao u kozaračko kolo, a ujak ga je učio da igra valcer. Borba između kozaračkog kola i valcera bila je žestoka. Ali, Pavle je izdržao. Plivanje i skijanje su korisne životne discipline. Drugi se dave u vodi, lome noge na snegu, a Pavle gura napred. Kad je Srbija prestala da izvozi komunizam i počela da uvozi demokratiju, Pavle M. Smrzotina je kupio lep komad demokratije i počeo da misli svojom glavom. Pavle se raspričao o tome kako je u Brozovom režimu bio progonjen od rođenog oca, otac ga je naterao da se upiše u SK i proterao u spoljnu trgovinu.
Pavle M. Smrzotina priseća se sve težeg i težeg detinjstva. Priča raste. Rođeni otac je, kaže, hteo da ga udavi pionirskom maramom. Borio se, plivao je u mutnom, skijao po smetovima, a evo, sad je tu, posle nikakave mladosti evo i bljutave starosti.
Pročitavši ujakov zapis odlučio je da umre. I gle, uspelo mu je. Našli su ga sa istrgnutom stranicom iz ujakovog Dnevnika iz 1952. u jednoj i očevim trofejnim pištoljem u drugog ruci. Stranica iz ujakovog Dnevnika mogla bi se razumeti kao oproštajno pismo; ali mladu i odjednom bogatu udovicu, rođake i prijatelje, zbunila je pionirska marama uredno vezana oko pokojnikovog vrata. Komunisti su ga ispratili kao komunistu, demokrate kao demokratu, i ode Pavle.
Ko je dokrajčio Pavla M. Smrzotinu, kozaračko kolo ili valcer? A možda se Pavle M. Smrzotina umorio od dugog i neizvesnog putovanja u budućnost? Rešio je da ostane ovde, pa šta bude nek bude.
