Izvor: Politika, 27.Jan.2013, 12:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ujević od ekavice do ijekavice
Poezija je put do svetova koji bi nam bez nje ostali nedostupni, koji nam se postepeno i ne uvek lako otkrivaju dok čitamo i tumačimo poezijudo
U izuzetno lepoj opremi (autor Dušan Konjević), „Čigoja štampa” iz Beograda objavila je knjigu eseja Leona Kojena (1945), pod jednostavnim naslovom „Ogledi o poeziji”.
Uvek polazeći od neke književnoteorijske ideje, najčešće o tome kako izražajna sredstva poezije utiču na značenje pesničkog teksta, Kojen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << govori o pesničkom delu Dušana Matića, Jovana Hristića, Tina Ujevića, Ivana V. Lalića, Milosava Tešića i Šarla Bodlera.
Leon Kojen je doktorirao filozofiju na Oksfordu, predavao je estetiku i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, sada je profesor istorije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je više knjiga iz oblasti filozofije i teorije književnosti. Glavni je i odgovorni urednik časopisa za teoriju, istoriju i kritiku poezije – „Poetika”.
Jedna pesma, kažete, nema onoliko značenja koliko su spremni da joj pripišu tumači poezije. Da li to znači da kritičari, ponekad, u pesmu „učitavaju” i ono što u njoj ne postoji?
Danas je, naročito među filozofima, rašireno uverenje da je svako tumačenje pesničkog dela „učitavanje” ideja i preokupacija samog kritičara, i ništa više. Mislim da je ovakav relativizam duboko pogrešan. Poezija je put do svetova koji bi nam bez nje ostali nedostupni, koji nam se postepeno i ne uvek lako otkrivaju dok čitamo i tumačimo poeziju. Kritičar koji te svetove ne vidi, umesto njih nalazi u pesniku ono što preokupira njega samog: takvo „učitavanje” neminovno je pogrešno.
U odnosu na sve dosadašnje kritičare, poeziju Dušana Matića osvetlili ste iz jednog drugog ugla. Šta je to novo što ste otkrili?
Puno značenje nekih pesama ponekad nam se otkriva tek kroz pomalo neočekivana poređenja. U svojoj nadrealističkoj fazi Matić je napisao jednu dugu pesmu, „Zamenice smrti”, koja na prvi pogled nema mnogo zajedničkog s njegovom kasnijom poezijom. Ipak, neke slike iz te pesme daju nam ključ za tumačenje zrelog Matića. One se ponavljaju ili variraju decenijama kasnije, u ključnim pesmama kao što su „Da imenuješ senke zvezda” ili „Samo peva tajni plamen”, i upravo kroz njih iskazuje se centralna tema zrele Matićeve poezije, koja se najjednostavnije može formulisati pitanjem: Šta čini čovekov identitet? Da li je to odnos koji čovek ima sa svetom, drukčiji kod svakoga od nas; ili odnos koji ima sa drugima, bez kojih ne bi bio to što jeste; ili odnos sa samim sobom, zajemčen samosvešću i nesvodljiv na bilo koji drugi; ili, najzad, odnos sa smrću, jer su sva čovekova opredmećenja samo „zamenice smrti”? Ova filozofska preokupacija, bitna za najbolje Matićeve pesme, u punoj meri postaje vidna tek kad joj sagledamo korene u nadrealističkom buntu mladog Matića.
Sa kritičarima se, uslovno rečeno, sporite i oko dela Jovana Hristića. U čemu su ta neslaganja?
Kritičari obično kažu da je Hristić, vrativši se poeziji posle četvrt veka pesničkog ćutanja, nastavio tamo gde je stao kao mlad čovek, sa zbirkom „Aleksandrijska škola” (1963). Hristićeva tematika i pesnički stil zaista se za dve i po decenije nisu mnogo promenili, ali je lirsko „ja” u poznim pesmama potpuno izmenilo svoj karakter. Napustivši ponešto knjišku inspiraciju svojih prvih zbirki, Hristić je počeo da piše diskretno autobiografsku poeziju, u kojoj su stalne odlike njegovog pesničkog stila – preciznost imenovanja, odsustvo metafora, uzdržana emocija – dobile sasvim drukčiji smisao. Njegove najbolje pozne pesme, kao malo koje pisane kod nas tih godina, podsećaju nas na Rilkeovu reč da stihovi nisu osećanja nego iskustva.
Tin Ujević je svoje možda najbolje zbirke pesama – „Lelek sebra” i „Kolajnu”, napisao ekavicom a ne ijekavicom, i mnogi su to tumačili kao izraz političkog i kulturnog jugoslovenstva, kojeg se, znamo, Ujević kasnije odrekao. Od Ujevićeve smrti, 1955. godine, njegovu ekavicu u Hrvatskoj prevode na ijekavicu. Da li je to nasilje nad poezijom?
Ja sam pokazao da je, još pre Prvog svetskog rata, Ujević u jednom trenutku napustio hrvatsku, matoševsku versifikaciju i počeo da piše Rakićevim i Dučićevim stihom. Razlozi za to očigledno su bili estetičke, a ne političke prirode, a tako treba posmatrati i Ujevićevo opredeljenje za srpsku versifikaciju (i, samim tim, za ekavicu) u vreme kada je pisao „Lelek sebra” i „Kolajnu”: to je bio estetički, a ne politički izbor. Svako ko uporedi izvorni tekst tih pesama sa njihovim prevodom na ijekavicu lako će videti koliko se tim prevodom pesnički gubi. Ali u malim kulturama često se smatra važnijim staviti tapiju na nekog pisca, nego pokazati elementarno poštovanje prema njegovom delu. U Hrvatskoj se Ujević može štampati samo ijekavicom, kao što se u komunističkoj Jugoslaviji reč – Bog – mogla štampati samo s malim početnim slovom.
Časopis „Poetika”, čiji ste glavni i odgovorni urednik, jedinstven je, po mnogo čemu, i kod nas, i u svetu. Šta je osnovni zadatak „Poetike”?
Pokrećući „Poetiku”, želeli smo da to bude časopis koji će se baviti poezijom onako kako to ona zaslužuje, a ne kako to današnja grubo tržišna merila diktiraju. U srpskoj književnosti poezija je dugo imala centralno mesto, pa i danas kada više nije tako, najvrednija ostvarenja mnogo češće su pesnička nego što se to obično misli: ima li, recimo, naša književnost u poslednjih dvadeset godina bolje knjige nego što su „Pismo” i „Četiri kanona” Ivana V. Lalića? Naša je ambicija da „Poetika” bude časopis koji će imati sluha kako za opšte priznate, tako i za zaboravljene vrednosti srpske pesničke tradicije; koji će uspevati da prepozna novo u srpskom pesništvu, istovremeno osvetljavajući njegove veze sa ranijom poezijom; koji će o stranim pesnicima, kada se njima bavi, pisati ništa manje obavešteno nego o srpskoj poeziji; koji će nastojati, govoreći o teorijskim pitanjima, da uvek uvažava autonomni smisao i vrednost poezije, uprkos različitim pokušajima da se oni dovedu u pitanje. Koliko su prvi brojevi „Poetike” uspeli da odgovore ovim dosta visoko postavljenim ciljevima, nije na meni da sudim. Ali čak i delimičan uspeh u tom poslu može samo doprineti stvari poezije.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 27/01/2013
