Izvor: Glas javnosti, 12.Okt.2009, 08:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uhapšeni snovi
Četvorica ulaze na vrata, peti se provlači kroz prozor, nasmejani su, skidaju jorgan sa mene. Ćuškaju me i vode u sobu, kuvaju kafu, osećaju se kao u svojoj kući. Nazdravljaju mi mojom rakijom. Prelistavaju albume, dive se tetkama, ujnama, stričevima, raspituju se za bebe izrasle u partizane u četnike i ljotićevce, pitaju gde su. Svi su, kažem, mrtvi, žive samo u albumu. Sumnjivi su im mrtvaci, traže da ih oživim. Hoće da ih ispitaju. Tuku me, ne veruju da nisam čudotvorac.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
Otvaraju frižider. Proveravaju rok trajanja jogurta, puše moje cigarete, dim mi duvaju u lice, jedan me pridržava, drugi šamara, treći se smeje, četvrti lista albume, peti plače, napustila ga je žena. Pokušavam da ga utešim, nije ona jedina. Uzvraća mi pesnicom zato što nemam srca.
Ko vas je poslao, pitam. Ne trpe radoznalost, traže da priznam krivicu, ne vole da rade noću i oni imaju dušu. Potpisujem papire ne čitajući šta piše, nazdravljaju mi mojom rakijom, smeše se kao da smo sklopili primirje, biju me što sam sve priznao, znaju da sam nevin došli su da me pomiluju.
Pokušavam da se probudim. Ne dozvoljavaju. Iskreniji su u snu, kažu. Braneći se od batina priznajem da sam nevin. Četvorica ljube petog, peti četvoricu, a sva petorica mene. Iznenada opet počinju da me biju, četvorica tabače šakama, a peti naliv perom; nema nevinih, kažu. Jače mi nisu tukli ni kad su zahtevali suprotno. Kažem da sam sve razumeo. Zahtevaju da to dokažem. Sedam za sto i potpisujem dva papira. Na prvom potpisujem krivicu, na drugom je ne priznajem. Biju me zbog oba papira. Pljujem. Povraćam. Plačem. Padam. Dižem se. Psujem.
Oduševljeno pitaju mogu li to da odigram u pozorištu, onako pred svima, to bi zabavilo publiku, biće to prava drama, umetnost radi batina i batine radi umetnosti, to bi proslavila kritika. Eto nas u pozorištu. Diplomate se pozdravljaju. Lustratori dele publici sladoled, kokain i prezervative, publika se raduje. Ulaz je besplatan, a izlaza neće biti. Nikome više nije važno da izađe, svakom je važno samo da uđe. Pričam kako me nevinog biju zato što sam kriv, a krivog zato što sam nevin. Kažem da se to samo ovde događa, a publika vrišti od smeha. Biju me kutlačama, šerpama, bezbol palicama, šamaraju me, tuku nogama.
Umirem na sceni, uz pljesak koji mi godi. Čujem kako iz kesice za supu kukuriče petao najavljujući zoru u prahu.
Budim se, četvorica ulaze na vrata, peti se provlači kroz prozor. Nasmejani su. Skidaju jorgan sa mene. Rođen si za pozorište, kažu. Igrao si sjajno. Suze su ti iskrene, a bol je bio pravi. Ima tu i vaše zasluge, priznajem. Batine zbog umetnosti i umetnost zbog batina postaju omiljena zabava. Sinoć je, vele, bila pretpremijera, veruju da ću na premijeri zablistati. Moramo pojačati dramu, kažu. Kažu da nisu policajci, oni ne hapse ljude, oni ćorkiraju samo snove, jer umetnost radi batina i batine radi umetnosti traže svoje. Da sam platio porez na snove o slobodi, mogao bih da spavam mirno. Bunim se, zahtevam da mi kažu da li sam kriv ili nevin, ne ide jedno i drugo, opredelite se, vrištim. Biju me sve jače, kažu da ne vrištim na pravom mestu. Sad se odmori, kažu, večeras moraš biti u formi.
Jesam li kriv ili nevin, pitam. Smeše se kao da smo sklopili primirje, došli su da me pomiluju. Nemojte opet, molim. Moramo, kažu; ovu su batine radi umetnosti i umetnost radi batina.
Odlazeći daju mi sutrašnje novine. Među čituljama moja slika, među rehabilitovanima moje ime. Budim se. Petao priziva zoru. Zavidim petlu, mrtav je a još kukuriče najavljujući zoru u prahu.
