Izvor: Politika, 13.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ugrožavanje demokratije
Demokratija nije poredak koji je imun na unutrašnje i spoljašnje pretnje. Istorijski i aktuelno, pred nama je mlada biljka koju treba paziti i negovati. Bila bi to briga onih koji drže do demokratske države, ali ne i onih koji je, svesno ili nesvesno, dovode u iskušenja. Nešto od tih izazova dogodilo se ovih dana kada je jedna vladajuća stranka krenula u kampanju za zabranu opozicione stranke (G17 plus je pokrenuo inicijativu za zabranu SRS-a).
Događaj o kome je reč može se uzeti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u razmatranje ozbiljno, ali i otpisati kao propagandno-partijska akcija. Bilo jedno ili drugo, stvar nije bezazlena. Nije, zbog unutrašnjeg stabilizovanja demokratskih ustanova, kao i zbog spoljnopolitičkog ugleda Srbije. Već je primećeno da se ne zna za takav primer u demokratskim državama i otuda se može oceniti kampanja zabrane kao dodatno potkopavanje ionako tankog političkog ugleda zemlje. Kada je reč o unutrašnjoj slici demokratije, moramo se upitati najpre za razloge kampanje zabrane stranke, a potom i odmeriti sve posledice koje iz takvog delovanja proizilaze.
Razlozi kampanje zabranjivanja su veoma bizarni. Poteže se metafizika odnosa dobra i zla, od kosovskog boja, pri čemu istoričar tvrdi da je njegova stranka na strani dobra; među razlozima se navodi i 16 godina postojanja SRS-a (G17 plus postoji nekoliko godina); navodi se i "govor mržnje", kao i "zloupotreba skupštinske govornice za širenje laži i kleveta" kao i "manipulacija javnim mnjenjem" od strane SRS-a.
Iz snopa ovakvih razloga za kampanju zabrane političkog organizovanja jasno viri samo jedan: Srpsku radikalnu stranku treba zabraniti zbog njenog govora. Kakva apstrakcija! Kao da je to jedno lice, a ne stranka od više stotina hiljada članova. Dakle, stranka koja je tek nekoliko godina na političkoj sceni zna kako treba govoriti u politici i svaki odstupajući govor treba sankcionisati. To nije samo nerazumevanje bića demokratije već i opasna najava jedino ispravnog govora. Govor je jedno od osnovnih sredstava političkog delovanja u demokratijama koliko i u antidemokratijama. On može biti onakav ili ovakav. Već kako se proceni. Ali ono što istorijski odvaja antidemokratiju od demokratije jesu upravo političke institucije koje onemogućavaju samo jedan govor. Slobodno političko organizovanje u okviru zakona je suštinska odlika demokratskog poretka. Upravo takva institucija onemogućava samo jedan govor, a dopušta različite govore. Bez takvih institucija ljudi bi postali "klavirske dirke", kako je napisao Dostojevski.
Nema nikakve dvoumice kada je u pitanju biće demokratije: to su pluralističke institucije. A kakvim govorom će biti ispunjene te institucije - pitanje je istorije, kulture, mentaliteta itd. To je prostor slobodnog izražavanja i slobodne kritike. Može se kritikovati bilo čiji govor, ali i kritičar mora da računa na kritiku. Ne daj bože da se čuje samo jedan govor! Imali smo ga.
Svaka inicijativa u politici povlači određene posledice. Kampanja zabrane stranačkog organizovanja podstiče antidemokratske kalkulacije ili snage političke restrikcije. Kako stvari stoje, Srbi znaju da cene demokratiju. Na ovaj poziv odgovorio je onaj ko mora i onaj koji ne podnosi razlike u političkom životu. Sve u svemu, mali broj. Ali, potrebno je ukazati na niz drugih posledica. Da ih samo markiram. Sigurno je da takve inicijative sipaju ulje na vatru ionako dubokih političkih podela u Srbiji. Nisu isključeni revanšizmi kada se obrne odnos vlasti i opozicije. Ometa se jačanje demokratskih institucija. Ne može se zabraniti politika već samo nasilna sredstva politike. Demokratija upravo ukida antidemokratiju institucijom političkih sloboda. Konačno, politiku je nemogućno zabraniti. Može se samo zamisliti politički zemljotres u Srbiji posle zabrane bilo koje stranke, a kamoli najveće. Inicijator može da očekuje bumerang efekat. Zašto? Pa ljudi računaju ovako. Ako se krene sa zabranama tako važne institucije, onda niko ne može da garantuje da nema sledećeg, a u krajnjoj liniji i svaki građanin više nema osećanje sigurnosti u političkoj aktivnosti.
Šta danas, dakle, ugrožava demokratiju u Srbiji? Nije to govor i politički jezik, već želja jedne stranke da zabrani drugu stranku. Nikada govor u politici neće biti opasan koliko ono delo koje zabranjuje slobodno političko organizovanje. Na govor se može uticati, ali političke institucije postoje ili ne postoje. Ko posegne za zabranom ove institucije taj predstavlja pretnju demokratiji. Zamislimo situaciju u kojoj SRS, koji inače nikada nije postavljao ovakav zahtev, traži zabranu. Digao bi se svet na noge i među njima nevladine organizacije. Sada ćute, čak neke i podražavaju stranku na vlasti. To je sumrak razumnih načela a trijumf strasti u političkom životu. Ne treba sumnjati da ovakve stvari negde izazivaju podsmeh, a negde likovanje. A toga je već i previše.
Da bi se sprečila epidemija poziva na zabranjivanje, u kojoj će učestvovati preko tri stotine stranaka u Srbiji, potrebna je odlučna normativna odluka protiv kampanja kakva je ovde bila predmet kritičkog razmatranja.
* Sociolog, naučni savetnik
Zoran Avramović *
[objavljeno: 13.07.2006.]
