Izvor: Politika, 30.Mar.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udarnici
Obalsko utvrđenje između dve đerdapske hidroelektrane dobro se drži. Na autoputu nema zastoja. Koloseci na prugama Brčko – Banovići, Šamac – Sarajevo, ali i od Doboja do Banjaluke nisu zakorovljeni. Borove tajge na delu Pešterske visoravni i Vlasini iz godine u godinu sve impresivnije izgledaju. Novi Beograd je uistinu pravi velegrad...
Nije ovo novinarski raport, već malo oglašavanje uz 1. april, poznatiji kao dan šaljivdžija, da ne kažem, lažova. Međutim, o >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njima nećemo, jer ih je svima preko glave. Prvi dan aprila je, da podsetimo, nekada bio dan dobrovoljnog omladinskog rada, ORA, udarnika. Bio je to do pre 18 godina, kada je u naletu takozvanih novih „revizionista” izbrisan iz svih važećih kalendara. Ponižen, izvređan i ućutkan. Kao da se radilo o kakvoj sektaškoj organizaciji.
Novo vreme, upravo je, među prvima „lustriralo” i udarilo na akcijaške udarnike širom Srbije i bivše Jugoslavije. Njihov poslednji žamor čuo se krajem avgusta 1990. godine u tvrđavi Fetislam kod Kladova. Pokliče radu, drugarstvu, kao i bratstvu i jedinstvu odneo je vetar zvani „gornjak” ka Trajanovom mostu, a potom dalje niz Dunav...
Oni koji su naprasno počeli da se dive facama okićenim kao novogodišnje jelke, tetoviranim japijima, probisvetima, skorojevićima i mediokritetima, nemali svet negdašnjih akcijaša naprosto su zaorali. U toj prvoj „brazdi” pali su i nestali svi kojima je uzor bio legendarni rudar Alija Sirotanović. Aci Radojičiću, vozaču GSB-a iz Beograda, koji je u jednoj smeni lomio i po deset krampova, više se ne dive ni njegova rođena deca. Ko više zna za Nedžmedina Mušlju sa Kosova, koji je na 18 akcija stekao 19 udarničkih značaka. Duboko u samovanje povukao se i Srećko Sretović iz Kraljeva, koji je 12 godina uzastopno bio organizator posla na akcijama širom zemlje. Da je on kojim slučajem okačio o prsa sva akcijaška odličja zasenio bi i čuvenog ruskog vojskovođu Suvorova. Zbog skromnosti to nije učinio, ali ga je „krampovanje” za otadžbinu koštalo braka...
Udarničke značke danas tek poneko iznese uz zarđale antikvitete na improvizovanim tezgama buvljaka. Iako im je cena pala na 50 dinara, niko ih neće. Uostalom, ko se još divi tim odličjima. Udarnicima se danas proglašavaju oni što jako udaraju, hitro lepe i prelepljuju predizborne plakate, batinaju osnovce, zatvaraju stadione ili grčevito traže da se kafići i splavovi uopšte ne zatvaraju. Verujem da i danas ima podosta mladih ljudi koji bi preko leta „’oladili” sa kompjuterima i otišli na neko akcijaško druženje i rad. To je, nažalost, nemoguće. Akcije su sebični neradnici proglasili za jednu od ružnijih epizoda naše prošlosti.
Sigurno je da u akcijaškim zanosima bilo delom i ritualnih motiva. Međutim, da li se pamti ijedna ozbiljnija građevina koja nije podignuta, pomalo, i uz vradžbine. Ipak, kada se slegne svakorazna vetropirija i uspostavi ravnoteža među pravim vrednostima – valjda će i to doba doći – zadovoljstvo će biti na strani onih koji su ostavili svoju zidanicu. Isto tako, istine radi, treba znati da udarničke zidanice nikada nisu završile u pesku!
Budo Novović
[objavljeno: 30/03/2008]
