Izvor: Politika, 06.Mar.2013, 18:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učenje jezika
Ja krenem da pričam srpski, oni to preokrenu na engleski; ja insistiram, oni se odupiru
Iako mnogi misle drugačije, ja govorim srpski jezik.
Pošto ovu rečenicu ovde čitate, to će vam delovati malo smešno. Ovde je sve napisano na srpskom, na ćirilici i nalazi se na stranici na kojoj je okruženo stotinama drugih reči na srpskom jeziku (osim možda autorovog imena). Ali reči koje su sad napisane ovde prvobitno su bile na engleskom jeziku, pa su ih dodatno prevodili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i prepevavali.
S obzirom na to da u Srbiji živim skoro deceniju, donekle sam uspeo da naučim jezik. Zanemarimo to što apsolutno ne razumem deklinacije i konjugacije, ili što mi nedostaje 72 odsto vokabulara koji naravno obuhvata i radni jezik, ili što ga ne koristim osim ako nije u pitanju život ili smrt. Pokušavao sam sa privatnim časovima, u grupama i pojedinačno, odradio sam čak i dvonedeljni intenzivni kurs. Činjenica da sve to nikako ne može da mi uđe u glavu više govori o mojoj glavi, a ne o jeziku.
Ljudi mi stalno govore da je srpski teško naučiti i da ja zbog toga treba bolje da se osećam. Ali srpski je samo jezik, a sve jezike je teško naučiti ako se ne trudimo dovoljno. Govorim četiri strana jezika, dakle znam da je moguće to izvesti.
Pravi problem su ovde u stvari okolnosti pod kojima se jezik uči. Poznajem dosta stranaca koji žive ovde, neki od njih govore srpski skoro besprekorno, neki se snalaze, a neki ni ne vide potrebu da ga nauče. Prvu grupu čine ljudi koji su „ integrisani”. Ti ljudi su prihvatili Srbiju kao svoju domovinu i trude se da se što više uklope. Drugu grupu (u kojoj se više pronalazim ) čine oni koji na jezik gledaju kao na određeno sredstvo, kao što su, na primer, auto, toster ili ključevi. Mi koji se nalazimo u ovoj grupi trudimo se da naučimo srpski onoliko koliko nam je potrebno da se u većini situacija dobro snađemo. Stavljamo praktičnost ispred želje da se jezik, kao takav, nauči. Ako pričamo i razumemo jedni druge (bilo da je italijanski, francuski, nemački ili hindu), onda je svrha jezika ispunjena. Treću grupu ljudi, u koju spadaju oni koji ne vide potrebu da ga nauče, čine u stvari ekstremisti iz druge grupe. Oni su shvatili da se u Srbiji dosta govori engleski i misle da im je to dovoljno da se snađu u većini situacija.
Što uglavnom i jeste tako.
Postoji još jedan razlog koji nama, ljudima iz druge grupe, otežava taj proces učenja srpskog jezika – često nam ne daju da ga vežbamo. Postalo je normalno da kada se nekom obratim na srpskom da mi taj odgovori na engleskom. Postoji nekoliko razloga koji bi mogli da opravdaju ovakvo ponašanje: možda žele da mi jednostavno pomognu, moguće je i da žele da vežbaju svoj engleski ili je ipak u pitanju to što kada čuju mene koji pokušavam da govorim srpski žele da iseku sopstvene uši nožem za puter. Ili je možda, ipak, u pitanju kombinacija sva tri od navedenih.
Koji god da su razlozi u pitanju, meni je jako teško da vežbam svoj srpski jer izgleda da ljudi to ne žele. Ja krenem da pričam srpski, oni to preokrenu na engleski; ja insistiram, oni se odupiru. Na kraju ipak završimo na engleskom. Ti isti ljudi me kasnije, dok pijemo kafu, pitaju kako je moguće da tako dugo živim ovde a da i dalje ne znam jezik.
Nekada jednostavno ne možeš da pobediš…
Pored svega ovoga, za razliku od Francuske, Italije i Nemačke, u Srbiji mi ne možemo da se oslonimo na to da će nas televizija naučiti jezik. Ovde filmovi i serije gotovo nikad nisu sinhronizovani. Kada sam prvi put došao u Srbiju mislio sam da je to fenomenalno (i dalje to mislim)! Dok sam živeo u Rimu postojao je samo jedan bioskop u kome si mogao da gledaš film bez sinhronizacije, dok to nikada, nikada ali nikada nije moglo da se dogodi i na televiziji. Iako mi to nije pomoglo u učenju srpskog jezika, veoma sam zadovoljan što i dalje mogu da čujem pravi glas Hjua Lorija koji glumi doktora Hausa ( iako se on pretvara da je Amerikanac ).
Postoje i nekoliko sajtova koji sadrže vesti na engleskom, kao na primer „Belgrejd insajd” (englesko-srpske novine). I još nekoliko publikacija na engleskom. Uglavnom, onaj ko traži knjige na engleskom može da ih i nađe. Očigledno da se nisu baš svi urotili protiv mene (mada nikad se ne zna), već je engleski jezik ovde dosta prihvaćen i mnogi ga koriste.
Dakle, šta mi sada da radimo? Da li da nastavimo da se trudimo da naučimo jezik iako postoji toliko faktora koji to čine nepotrebnim i koji nam otežavaju da ga naučimo ili vežbamo? Moj odgovor je DA.
Dajte mi još deset godina i uspeću.
Amerikanac u Beogradu
Kris Farmer
objavljeno: 01.12.2011.
