Izvor: Politika, 09.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubiti umetnika!
Počinjem da se pitam kako je moguće da ljudi ne šetaju naokolo okrvarenih noseva od tolikog prodiranja u tuđe meso
Nemam pojma jesam li umetnik. Rano je. Možda. Ali, jedno znam: teško je trpeti poniženja, dobacivanja, laži, intrige, skandale i skandalčiće, predrasude, svakojake negacije svega što predstavljaš, i sve ostale produkte ljudske drskosti i bezočnog bezobrazluka. Upravo, bezobrazluka koji nema oči i samim tim je apsolutno lišen moći rasuđivanja na osnovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bilo kakvih vidljivih činjenica i argumenata. Sve to mi iznova i iznova šamara svest, koja ne pati od hrišćanskog okretanja drugog obraza – ali ga oni svejedno pronalaze, gde god da ga sakrijem, pa pljuju i bičuju kako im drago. Počinjem da se pitam kako je moguće da ljudi ne šetaju naokolo okrvarenih noseva od tolikog prodiranja u tuđe meso. Ono što najviše tišti jeste to što čestit i nenarcisoidan čovek ne može znati za sebe je li uspeo kao umetnik i hoće li ostaviti traga za sva vremena ili ne – pa nikad ne sazna vredi li njegov trud ovolikog pritiska, cepanja i stresa. Ne zna čak ni sme li da se nazove umetnikom ili ne.
Proučavajući A. G. Matoša, skolila me čudna bol nad njegovim krajem: zar jedno onako vanserijski britko, neumoljivo, hirurško pero nije moglo, na kraju svih krajeva, da pobedi ljudsku glupost? Zar je i taj morao da umre gladan i bedan, kao i toliko drugih njegovih kolega? Baveći se njime, naučio sam ponešto novo o anatomiji besmrtne beštije koja je, po svoj prilici, od pamtiveka zadužena da tamani umetnike svake sorte. Naime, kad ti se prvi put ukaže, broj njenih zuba je izbrojiv, konačan. Već samo brojanje daje ti neku sigurnost, ohrabruje te – aha, dakle, toliko ih je u vilici, dooobro – melem je to svačijem samopouzdanju, pa neće valjda bezumna beštija da savlada um, samo zato što ima zube. Elem, beštiji tokom borbe rastu novi zubi. U tome leži njena nepobedivost. Svaki novi bezumnik koji ti se nakači na vrat nije ništa drugo do – zub. E sad, dakako, ima tu raznih zuba i zubića. Najviše je, recimo, tupih kutnjaka – koji ti ne mogu ništa dok si u komadu; oni stoje tu sa strane, nisu previše aktivni na početku, sve i da hoće ne mogu da se uključe odmah, ali su večito pripravni da te usitne u sluzavi prah onda kad te opasniji zubi načnu. Toj vilici bezumnika, ironijom sudbine, vremenom rastu i umnjaci – ali svako zna da, ovog puta pravednošću sudbine, ti zubi zapravo ničemu ne služe. Jedina je svrha njihovog postojanja u tome što, kad ih neko pita jesu li i oni deo vilice, mogu presrećno da se zaklibere uskliknuvši pobedonosno "jesmo, jesmooo"! I, naravno – tu su sekutići. Kad njih izraste dovoljno, bićeš presečen, pa makar se zvao i Matoš... Sve dok ih nema dovoljno, guraćeš i verovaćeš da svet nije baš toliko blesav da ne razlikuje boje dresova.
Nekako u isto vreme čitajući i Martija Misteriju, javila mi se još jedna ideja. U tom stripu postoje Ljudi u crnom, samo što tu nisu zaduženi za zataškavanje vanzemaljskih poslova po vrloj nam planeti, toliko privlačnoj za transkosmičke turiste, nego za zataškavanje apsolutno SVEGA što bi ugrozilo kapitalizam, ne prezajući u toj nameri ni od rušenja kulturnih tekovina prastarih civilizacija i bilo kakvih dokaza više umne aktivnosti. Eto, tim povodom rodila se u meni maglovita misao o tome da postoji i takva sekta (zubata neman) koja ima za cilj upropašćavanje savremenih umetnika SVAKE dosadašnje ljudske epohe, njihovo dovođenje na prosjački štap (a čak i umetnici, ma kako bili antimaterijalisti, ipak umiru od gladi, gle čuda!), i gotovo prisilno teranje na silazak s uma (a kad traže da se spustiš na zemlju, nesvesno ti priznaju upravo ono što ne žele – da si na nešto popet – a ovde je to, na žalost umetnikovu, um: kada te skidaju, silaziš s uma). Zapravo, ovo prvo im je cilj, a drugo i treće su metode. Ta organizacija sigurno postoji, ali termin "organizacija" nije odgovarajući, jer ništa pod milim bogom tu nije organizovano, nemaju oni nikakav plan i program, nikakve članske karte koje vire dva santimetra iz džepa, kodeks ponašanja, nemaju ništa. Oni su naprosto oni, kompleksaši i buljaši, rade besplatno i samovoljno, precizno (ubi-tačno), ima ih svaka epoha odvajkada, mogu se pohvaliti najvećim entuzijazmom ikad viđenim i njihove zločine nijedan sud ne može da dokaže i osudi. Ne smiruju se dok umetnika ne ućutkaju dokraja, što se uglavnom dešava tek tako što ga oteraju u onostrane apartmane.
...A onda sam sebi postavio logično pitanje: zašto se tada smire? Često ne odmah, nikad ne sasvim – ali svakako ostave pokojnika na miru i sve se to jednom stiša, progovore pametne glave i daju realnu ocenu stvaranju jednog čoveka. Umetnik trijumfuje. Zašto se tada smire, ako je to njihov sveti rat, zašto baš tada kad je umetnik, prividno, odneo konačnu pobedu? Kako je to ikada moguće, posle onolike paljbe, onakve bujice beskrupuloznih uvreda, onakvog bestidnog nebiranja sredstava da se jedna misao ugasi?
Hm. Možda i znam. To je, možda, zbog toga što na kraju svih krajeva, od svih genija ostaju samo papiri, knjige, slike, note, filmovi i druge materijalne stvari. One, doduše, verno čuvaju trag o tome da je nekad postojao genije, ali od svih tih vanvremenskih genijalnih ideja ostaju, eto – tek predmeti koji ih nose u sebi. Dakle, ona neuhvatljiva, jeguljasta, prelepa, transcendentalna energija učaurila se u bedne predmete, koji se nikako ne mogu nazvati nezemaljskim i oplemenjenim, pa ma koji sadržaj nosili.
To je trenutak beštijine pobede: materijalni mediokritet sabio je umetnika u materiju. Sad je bezopasan, sad je njihov. Ura, carevi, drž′te sledećeg!
Marčelo
[objavljeno: 09.10.2007.]
