Izvor: Blic, 08.Apr.2014, 08:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ubio mi je bebu mačetom, sada smo prijatelji

Alis Mukarurinda i Emanuel Ndajisaba, koji su nekada pripadali sukobljenim stranama, danas zajedno rade u organizaciji koja gradi kuće za preživele žrtve genocida.

Blagajnica i potpredsednik žive u komšiluku i kupuju na istoj pijaci. Žena koja je izgubila bebu i desnu ruku u bezumnom napadu mačetom i muškarac koji joj je oduzeo i jedno i drugo danas su prijatelji.

Njihova priča o entičkom nasilju, ogromnoj krivici i, u izvesnom smislu, pomirenju jeste priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o Ruandi danas, 20 godina nakon što su pripadnici većinskog plemena Hutu ubili više od milion Tutsija i umerenih Hutua.

Alis sa svojim krvikom Emanuelom

Organizacije za ljudska prava i danas optužuju vlasti u Ruandi da čvrsto drže vlast u svojim rukama, ugnjetavaju one koji misle drugačije i ubijaju političke protivnike, ali čak i kritičari priznaju predsedniku Paulu Kagameu da vodi zemlju put mira, što se pre dvadeset godina činilo nemogućim.

“Kad god pogledam svoju ruku, setim se svega”, kaže Alis, majka petoro dece, koja ima dubokim ožiljak na levoj slepoočnici. Dok ona govori, Emanuel - čovek koji je ubio njenu devojčicu - sedi dovoljno blizu da mu ruka s vremena na vreme dotakne patrljak njene desne ruke.

Mržnja, propaganda, odredi smrti

Ruanda je obeležila 20. godišnjicu izbijanja 100 dana krvoprolića. Genocid se, međutim, spremao decenijama, podstaknut govorom mržnje, diskriminacijom, propagandom i obučavanjem odreda smrti. Hutui su došli da se osvete Tutsijima koji su bili bogatiji i koji su ih, kako su verovali, ugnjetavali.

Pogledajte našu Galeriju slika koji govore jezivu priču o bratoubilačkom ratu koji je odneo preko 800.000 života.

Za Alis, koja pripada plemenu Tutsi, genocid je počeo 1992, kada je njena porodica potražila utočište u jednoj crkvi.

Vođe Hutua napravile su spiskove za odstrel uglednih i obrazovanih Tutsija i održavali mitinge na kojima su širili mržnju prema zlim Tutsima. Kao i mnogi drugi pripadnici plemena Hutu, Emanuel je upijao svaku reč. Kada je šestog aprila 1994. oboren avion kojim je putovao predsednik Ruande, Hutui su počeli da ubijaju Tutsije, koji su bežali da spasu živu glavu i preplavili selo u kome je živela Alis.

Emanuel, koji je tada imao 23 godine, odveden je u kuću u kojoj su živeli Tutsi i naređeno mu je da upotrebi mačetu. Hrišćanin, koji je pevao u crkvenom horu, nikada do tada nije ubio čoveka, ali je u toj kući 14 osoba lišio života.

“Kada sam uništio prvu porodicu, osećao sam se loše, ali posle sam se navikao”, kaže on.

"Bilo je leševa svuda"

U međuvremenu, Alisina porodica se sklonila u crkvu, kao i stotine drugih ljudi. Na crkvu je bačena bomba, i zgrada se zapalaila. Oni koji su uspeli da pobegnu, nastradali su napolju, od mačeta. Među 5.000 žrtava kod crkve bilo je i 26 članova Alisine porodice.

Ona je, međutim, uspela da pobegne sa svojom 9-mesečnom ćerkicom i 9-godišnjom nećakom u šumoviti, močvarni predeo.

“Bilo je leševa svuda naokolo”, seća se ona. “Hutui su ustajali rano ujutro i išli u lov na Tutsije.”

Do kraja aprila, pobunjenička vojska sastavljena od pripadnika plemena Tutsi, predvođena Kagameom, stigla je u prestonicu Kigali i isterala Hutue, koji su bežali u susedne zemlje. Nasilje i ubijanja su se širili, pri čemu su ubijale obe strane.

Dvadeset devetog aprila, Emanuel se pridružio vojnicima koji su u selima tragali za Tutsijima. Ubijanja su počela u deset ujutro i trajala do tri posle podne. Hutui su opkolili močvarno područje u kome se krila Alis, a onda su napali.

Emanuel ju je prepoznao, išli su u školu zajedno. Onda joj je odsekao ruku

Prvo su ubili devojčice, a onda je na red došla i Alis. Bila je sigurna da će umreti, ali je instinktivno podigla ruku da se odbrani. Emanuel, koji je zajedno s njom išao u školu, prepoznao je ženu, ali nije mogao da se seti njenog imena. Možda je zato lakše zamahnuo mačetom, odsekao joj ruku iznad zgloba šake i isekao lice.

Godine 1996. Emanuel se prijavio i priznao zločin. Bio je u zatvoru od 1997. do 2003, kada je Kagame pomilovao sve Hutue koji su priznali krivicu. Pridružio se organizaciji “Ukurkuganze”, koja okuplja ubice učesnike genocida i preživele žrtve. Tamo je sreo Alis, ženu koju je mislio da je ubio. U početku ju je izbegavao, da bi je jednog dana na kolenima zamolio za oproštaj. Posle dve nedelje razmišljanja i razgovora sa suprugom, ona mu je oprostila.

“Išli smo na radionice i treninge, i srca su nam na neki način bila oslobođena, nije mi bilo teško da oprostim”, kaže ona.

Za Emanuela, obeležavanje godišnjice znači ponovno proživljavanje košamara.

“Pitao sam se zašto sam se ponašao kao ludak, slušao kako govore da je ta i ta osoba loša. Isti ljudi koji su pozivali na genocid tvrde da nije bilo genocida”, kaže on i dodaje da strepi da žar genocida još uvek tinja.

“Problem još postoji”, kaže on. “Ima Hutua koji me mrze što govorim istinu.”

Najčitanije SADA:

Nastavak na Blic...

Blic: Ubio je moju bebu mačetom, a onda mi odsekao ruku. Sada smo prijatelji