Izvor: Press, 28.Dec.2013, 18:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubijte me...
Ministar je „zamolio da ga ubijemo“ i zbog još dve značajne zemlje, više usput, međutim težište je bilo na SAD.
Izjava je izavala medijsku pažnju, ponajprije zbog detinjaste formulacije i neprimerenih reči, a ne zbog stvarne suštine, odnosno poruke. Nemam nameru da branim ministra, međutim njegov vapaj je bio da nema profesionalca – diplomatu za SAD. Da je rekao: „Ubijte me, Srbija nema profesionalnog diplomatu za ambasadora u SAD“, komentari bi bili sasvim drugačiji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << Elem, izjava je otvorila Pandorinu kutiju, odnosno sva zla u kući diplomatije i ponašanje lumpdiplomata po celom svetu, što ministar nije želeo. Na toj izjavi se „vežbaju“ i zvani i nezvani, poznavaoci diplomatije i spoljne politike i potpuni laici, razni bulevarski i tabloidni listovi i antisrpki novinari (jedva dočekaju da sve što blati Srbiju i srpski narod, iznesu na ulicu). To „vežbanje“ izaziva u svetu zluradost, posebno u „komšiluku“, čija se reagovanja svode: „Eto to su Srbi“.
Zašto Srbija nema makar 20 profesionalnih diplomata, ambasadora koji bi je dostojno zastupali u SAD, pitanje je svih pitanja. Aktuelnog ministra je iz diplomatije isterao (kada i moju malenkost) prvi DOS-ov ministar spoljnih poslova, Goran Svilanović, najgora epizoda diplomatije unesrećene Srbije, koji je bukvalno prodao srpske nacionalne interese. Isterivanje iz diplomatije, ne možete naći u ministrovoj biografiji, jer ga je nakon kratkog vremena Svilanović morao vratiti u diplomatsku službu. Ko je i zašto naredio, nije tema ovog teksta.
Svih ovih godina dosizma, ministar je naporedovao u službi, ambasadorovao (5 godina u Japanu), nigde se nije oglasio o teškom stanju i kadrovskom haosu u kući diplomatije. Nisu mu smetali diplomati iz dosističkih partija i koalicione crnogorske SNP (u vreme SRJ, ta je partija imala 32 ambasadorska mesta; slala je ambasdore iz raznih plemena i vrtača; za ambasadora u jednoj LA zemlji, pisalo je u agremanu, „da pomalo govori nemački“, verovatno to pomalo je naučio od kućnih pomoćnica - Nemica, koje su dolazile na letovanje u C. Goru).
Drhtao je sadašnji dobri ministar pred raznim silnicima i trojicom prethodnih ministara, odnosno njihovim, kako rekoh, lumpdiplomatima: prijateljima, šurama, sinovima, prijateljima i prijateljicama iz kafića, kumovima, koji su odmah postajali opunomoćeni ministri (to zvanje im je bila donja granica, iako je opunomoćeni ministar najveće profesionalno zvanje u diplomatiji), ambasadori, pomoćnici, generalni sekretari.
Ministar ih je uvažavao i tolerisao. Stalno su mu držali, kao Damaklov mač iznad glave, ambasadorovanje na Kipru, zbog iznesenih milijardi iz zemlje, koje on, kao diplomata, nije mogao imati na svom imenu, odnosno računu, osim što je dočekivao nosače diplomatske pošte, odnosno vreća u kojima je bio novac, koje je trebalo automobilom sa diplomatskim tablicama bezbedno dovesti do neke banke. Dojučerašnje dodvoravanje krunisao je izjavom da za Jeremića (koji bi se, da u ovoj zemlji Srbiji postoji Tužilaštvo i sudstvo, javljao iz jedne druge institucije), nakon jednogodišnjeg izleta u Njujorku, „ima mesta u diplomatiji“.
Na tu izjavu Jeremić nije reagovao, jer bilo koja funkcija u MSP-u, osim ministarske, za njega bi bila potcenjivačka. Osnovao je, po američkom planu, još jedan njihov špijunski punkt, privatni „Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj“ (pitao sam neke pametnije ljude od moje malenkosti, šta znači „za održivi razvoj“, nisu imali odgovor).
.jpg)
