Izvor: Politika, 13.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
UZROK SMRTI
Deo vlasti se medijima bavi kao nužnim zlom, zloćudnom smetnjom koju vredi i ukloniti
Na Povlenu sedi Dušan Mihajlović i verovatno piše nastavak svojih ekspresija o „maglama i vidicima”. Može biti da će stvaralac u nastavku svog protivrečnog memoarskog poduhvata reći još nešto o Slavku Ćuruviji.
Svakog aprila, a valjalo bi i mnogo češće, neko se seti Duleta iz Valjeva, ministra policije u dve demokratske vlade. Čovek je politički preživeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sve režime, a policijski sve misterije. Bio je potpuno nedokučiv i kad je ćutao, a naročito kad je govorio. Ali, lozinka njegovog opstanka sadržana je valjda u rečenici izgovorenoj u poslednjoj trećini mandata: „Znam ko je ubio Ćuruviju, ali ne smem da kažem!”
Šta je izazvalo tako silno osećanje ugroženosti kod ondašnjeg ministra Mihajlovića. Ako se čovek na tom položaju prepao nečega iz tame, šta da rade obični mučenici!
Zašto je onda Dule sa Povlena izrekao tu provokativnu tvrdnju. Ako se bojao da objasni sve, zašto se hvalio da zna samo nešto? Zašto se i kome žalio da ne sme da kaže to što je najvažnije? Svejedno šta ga je podstaklo a šta preseklo, on je bar nešto izustio sasvim jasno: to je bilo ubistvo u slobodnoj organizaciji jedne političke, dvorske klike.
Sve ostalo je sačuvao za sebe, osim iskrenog straha. Mihajlović zna da u Srbiji još slobodno rade trudbenici iz delotvorne firme koja se zove politička policija. Jesu li oni ostali iz prošlih vremena, ili im gode i ova, još se pouzdano ne zna. Ali, sve garniture posle Miloševića pokazale su saglasnost bar u jednoj stvari: ubistvo novinara u Srbiji nije kažnjivo.
Ova tvrdnja može se dokazivati na više načina. Ali jedan model je neoboriv: niko nije odgovarao za Dadu Vujasinović, Milana Pantića i Slavka Ćuruviju. Nigde nema bombaša koji je ubacivao kašikare u stan Dejana Anastasijevića. Poruka vlasti jeste zlokobna, ali sasvim jasna: u takvim delatnostima za napadače nema rizika.
Recimo da je Ćuruviju ubila moćna i nezadovoljna familija, na čelu sa nemilosrdnom srpskom Ledi Magbet. Svi tragovi vode do krevetske koalicije i njene svemoći, do epigona bračnog para i njihovih surovih pretorijanaca. Ako je „služba” čuvala autoritet vožda dok je bio u sedlu, šta se dogodilo kasnije? Da li je „nova garnitura” ostala pod kontrolom iste grupacije, zadužene da sistem preživi i kad glava padne?
Da nije tako, zar bi drugarica Marković tako jednostavno otišla iz države, i optužena samo za stan „koji je dodelila dadilji svoga unuka!”
Recimo da je Dadu Vujasinović ubila „patriotsko”–razbojnička grupa pretorijanaca, pljačkaša grobova, svinjskih torova i bele tehnike, o kojima je ona pisala bez uzdržavanja. Ti ljudi su kasnije postali trgovci naftom, municijom i rodoljubljem, pravi kriterijumi srpstva i otadžbine.
Recimo da je Milana Pantića podmuklo ubio lokalni politički bos, u isto vreme „protivrečni biznismen”, čovek na večnoj granici između ljubavi prema zavičaju, svojoj verziji istine i tuđem novcu.
Na novinara „Vremena” bombu je bacio izaslanik ljutog neistomišljenika iz sfere jedine istine, neuhvatljiv za javnu i tajnu policiju, siguran da bez rizika sme da ponavlja svoju operaciju konačnog ućutkivanja.
Ako su srpska policija i pravosuđe toliko nemoćni pred zločinom nad novinarima, sudovi revnosno presuđuju mišljenju. Mnoge zapažene fizionomije iz prošlosti, pred kojima nije bilo zaštite, svakodnevno tuže novinare „za pretrpljeni duševni bol”.
Sudije uglavnom imaju saosećanja za takvu vrstu patnji jer slabo razumeju šta je to sloboda mišljenja, jer ih nikakva lustracija „ne kači” i nemilice udaraju novinare po džepu. Naravno, ovde ne stoji teza da su novinari „cvećke”, ima među njima degutantnih ekstrema, ali sudovi u Srbiji jesu produžena ruka izvršne vlasti u zauzdavanju medija.
Nerešena ubistva su zastrašujući prilog takvom trendu. Deo izvršne vlasti se medijima bavi kao nužnim zlom, možda zloćudnom smetnjom koju vredi i ukloniti. „Mnogo pitate!”, kaže Velimir Ilić jednom novinaru.
Ta ljutita primedba rezultat je primitivne feudalizacije vlasti, priprosti pokušaj podele nadležnosti: novinari ne moraju da znaju sve, ne smeju da pitaju šta im padne na pamet. Vlast nije od naroda, nego od gospodara, ma kako (gazda) u takvoj podeli bio dostojan podsmeha i sažaljenja.
Odatle dolaze ideje o obračunu sa nepodnošljivim javnim stavom, pa, na primer, i delegiranje udarnih grupa „naše divne patriotske mladeži” za spaljivanje B 92. Eliminacije novinara samo su konačni nalozi: to su simbolička ubistva mišljenja, obračun naručioca sa svojom nepostojećom savešću.
Čuvanje ubica novinara na slobodi podmuklo je sredstvo oligarhija za održavanje straha. Novinar koji samo zbog toga zaćuti, ionako je mrtav.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: 14.04.2008]
