Izvor: Politika, 12.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
USTAV U PREAMBULI
Ljudske slobode, privatna svojina, konsolidacija demokratije i vladavina prava trebalo bi da budu razlog što se donosi ustav. Umesto toga, ovaj dokument je iskorišćen da se ponovi kako će "Kosovo zauvek ostati u Srbiji" Tekst novog ustava koji je Skupština Srbije usvojila 30. septembra razlikuje se u mnogim tačkama od još uvek važećeg Ustava iz 1990. godine. Promenjena je preambula i definicija države, ojačana je zaštita ljudskih i kolektivnih prava i sudska zaštita ustavnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dodat je niz novih institucija (npr. zaštitnik građana, visoki savet pravosuđa, državna revizorska institucija itd), opštinama i pokrajinama vraćena je svojina, uvedena ustavna žalba, promenjen način izbora sudija, partijama je zagarantovano pravo da raspolažu mandatima poslanika itd. Suštinskih razlika jedino nema kod organizacije vlasti koja je, uz ojačano pravo veta predsednika republike, ostala ista.
Mnoge od novih institucija već su ustanovljene i funkcionisale su pod starim ustavom, iako one njime nisu bile predviđene. Bilo je tek nekoliko prepreka – kao, recimo, korišćenje građevinskog zemljišta – zbog kojeg je zaista neophodno promeniti ustav. Za sve drugo, Ustav iz 1990. nije predstavljao prepreku. Pošto većih prepreka nije bilo, dugo se mislilo da je glavni razlog za donošenje novog osnovnog zakona taj što bi se njime simbolički raskinulo s Miloševićevim režimom, odnosno obezbedio legitimitet vladavini prava i demokratskom poretku koji su počeli da se konsoliduju posle pada Miloševića 2000. godine. Ali upravo u toj funkciji tekst novog ustava je, kao i čitav proces kojim je zamišljeno da se ovaj akt donese i ono što treba da obezbedi – podbacio. Jer, referendum koji je zakazan za 28. i 29. oktobar neće, u suštini, biti referendum o ustavu, već referendum o Kosovu.
Jer, svrha postojanja ustava jeste da ograniči državnu vlast da bi time potvrdio suverenost građana koji su svoja prava preneli na tu istu vlast. Sve drugo – prema gledištu liberalnog konstitucionalizma, gde je pojam ustava nastao i razvio se – ne bi trebalo da bude predmet ovog pravnog akta. Ipak, apsolutno niko od političara koji su učestvovali u njegovoj izradi ni jednom rečju nije pomenuo vladavinu prava, ali su skoro svi bili jednoglasni u tome da je novi ustav potrebno usvojiti zbog odbrane Kosova. Da li se primećuje da se istorija ponavlja? Kad je u junu 1990. godine Milošević tvrdio da je neophodno da se najpre na referendumu izglasa ustav, a potom ide na prve višestranačke izbore, tvrdilo se da je upravo taj redosled bitan zbog odbrane Kosova.
U septembru 1990, kada je sadašnji ustav usvojen, Kosovo je bilo sastavni deo Srbije. Šesnaest godina kasnije, Srbija nema nikakvu kontrolu nad onim što se dešava u pokrajini, a Albanci uživaju više od pune autonomije. Novi ustav, čija preambula podvlači da je Kosovo deo Srbije, počiva na uverenju srpske delegacije kako se iz pregovora oko finalnog statusa može izvući rešenje po kome će Kosovo ostati unutar Srbije. U tom načinu razmišljanja pogrešno je sve – od početka do kraja. A ustavom se i ne definiše teritorija jedne države. (To se, kako je pre neki dan primetio jedan pravnik, definiše međunarodnim ugovorima.) Niti je predmet pregovora koji se momentalno vode u Beču finalni status Kosova. Odluka da Kosovo više nije deo Srbije već je, praktično, doneta 1999. godine. Predmet pregovora koje je Marti Ahtisari tada vodio sa Miloševićem, a danas sa Koštunicom, jeste način na koji vlasti u Srbiji to mogu da "progutaju", a da se ne osramote. Slikovito rečeno, tada je vlastima nuđen jedan "zaslađivač", a pošto taj nije bio dovoljan, sada im se nudi još jedan.
Novi ustav bi trebalo da obezbedi novi identitet političkog tela Srbije. Referendum na kome će se za njega glasati poništiće tu svrhu, jer će novi pravni akt potvrditi stari identitet vezujući ga još jednom za Kosovo. Tu se pokazuje kako se današnja srpska elita ne razlikuje mnogo od one koja je vladala Srbijom pod Miloševićem, što znači da simboličkog raskida s miloševićevskom erom neće biti. Jer, da se zaista želelo raskinuti s prethodnim periodom, osnovni sadržaj političkog identiteta građana Srbije koji će se definisati ustavom trebalo bi da budu ljudske slobode, privatna svojina, tržišna privreda, konsolidacija demokratije i vladavina prava. To bi trebalo da bude razlog što se donosi ustav – baš zato što to nije bio razlog zbog koga je donesen prethodni ustav. Umesto toga, ustav je iskorišćen da se po ko zna koji put ponovi kako će "Kosovo zauvek ostati u Srbiji".
U tome što se ustav donosi iz pogrešnih razloga nalazimo objašnjenje što se vladavina prava, tržišna privreda i demokratija u Srbiji ne mogu da konsoliduju. Nije Miloševićev ustav razlog što u Srbiji nije bilo vladavine prava, već je razlog taj što, kada je usvajan, ustav niko nije shvatao ozbiljno. To se isto čini i sada: u istom danu kada je usvojen tekst novog predloga, predsednik Skupštine Srbije odlučuje da Skupština neće zasedati u oktobru. Time je prekršio član 79. postojećeg ustava u kome se eksplicitno kaže da "drugo redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u oktobru". Ali čini se da to ne uzbuđuje legaliste i ustavotvorce koji se kunu u vladavinu prava. Postoje neki viši razlozi koji su za Srbiju važniji od poštovanja ustava i prava. Novi ustav se donosi da bi nas još jednom podsetio da je to u Srbiji tako.
Docent na Fakultetu političkih nauka
Dušan Pavlović
[objavljeno: ]
.jpg)
