Izvor: Blic, 13.Apr.2017, 19:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
USIJANJE NA GRANICI Reporteri "Blica" usred sukoba građana sa migrantima u Šidu
Šid jeste na granici, ali od silnih ratova na granici izdržljivosti. Ovako, nažalost, više ne mogu ni meštani, a još manje mnogobrojni migranti.
Varoš na svega nekoliko kilometara od Tovarnika, prelaza sa Hrvatskom, natovarena je brigama, mukama i beznadežnim željama.
Više nije ni bitno ko je ovde stigao nedavno, prošle godine, tužnih devedesetih ili se odvajkada nastanio, kada svi dele isti hleb. Baš tako. Hranu koju dobijaju u prihvatilištu mnogi azilanti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prodaju na glavnoj pijaci ne bi li zaradili nešto novca za svoj put opstanka - na zapad Evrope.
Migrantske mesne nareske, paštete, mleko pazare ogoljeni meštani kako bi i oni preživeli. Beda je, nažalost, naterala je i jedne i druge da udare jedni na druge. Tako je nepoznati azilant prošle nedelje upao u kuću gde su bile dve jedanaestogodišnje devojčice same i ukrao im dva mobilna telefona i novčanik u naselju Zeleni pojas, nedaleko od pruge. Zgroženi stanovnici prekjuče su odgovorili protestom u centru grada, a snage UBPOK-a i policije uhapsile su 200 ilegalnih migranata i deportovale ih nazad za Preševo.
Ipak, rešenja, nema ni na vidiku. Na desetina azilanata i dalje gladno i žedno krije se u grmovima pokraj železničkog puta ka Tovarniku, odnosno Evropskoj uniji, a meštani neprestano drhte.
- Upadali su mi u baštu, krali krompir, paradajz i krastavac, tražili vodu i hranu, da bi se toliko oslobodili i u po bela dana jedan od njih ušao je sa sekirom u kuću dok su mi ćerke bile same unutra. Od tada svakog dana pratim decu do škole. Jedna ćerka ide na folklor u centar sa drugaricama, ali je tražila da je odvezem na čas. Živimo u opštem strahu, u ulici nema više dece - naglašava Branislava Štimac, i dodaje da je u trenutku pljačke bila kod komšinice.
Nesrećna žena je sa komšinicom pokrenula peticiju za izmeštanje migrantskog kampa iz naselja, odnosno kontrolu njihovog kretanja, koja će se u gradu potpisivati danas u 18 sati u centru i tokom vikenda ispred glavne pijace.
- Mi ne želimo da isteramo migrante iz Srbije, jer znamo kakva ih je muka naterala ovde. Međutim, nema smisla da nam upadaju u dvorišta i pljačkaju nas ako već imaju sve što im treba u kampovima. Problem je što mnogi ne žive u prihvatilištu, već spavaju po žbunju, kriju se kojekude čekajući šansu da ilegalno pređu granicu. A, novca za život nemaju - objašnjava Branislava.
U sličnom strahu, nedaleko od ovog naselja, žive po mnogo čemu isti ljudi, možda samo različite boje kože.
- Već šest meseci sam u kampu. Neizdrživo je. Kapacitet je 300 mesta, a nas ima 1.000 i još toliko napolju. Ne znam zbog čega drže granicu sa Hrvatskom zatvorenom kada nam nema povratka nazad. Nikakvih problema nemam sa meštanima, ali želim da odem kod brata i majke u Irsku. Incidente ovde prave samo Arapi, koji su drugačije kulture od nas - priča Avganistanac Bašir Fajzin (31).
Da migranti i meštani mogu da žive u slozi i miru, dokaz je glavna pijaca. Na jednoj od tezgi Vladan Travičić pomaže svojim roditeljima, ali i mališanima iz Avganistana.
- Mi smo pravi drugovi. Kad god dođu, ja im uzmem neki slatkiš, sladoled, čaj. Pričamo na engleskom, a učimo srpski. I ja sam devedesetih došao ovde kao izbeglica, pa znam najbolje kako im je - naglašava Travičić, student četvrte godine novosadskog Fakulteta tehničkih nauka.
Meštani jedva ujurili lopova
Na meti jednog od migranata našla se i vlasnica menjačnice Milka Teslić.
- Ušao je za mnom u dvorište i čim sam se okrenula oborio me na zemlju. Iščupao mi je ručke od torbe i sa tašnom počeo da beži između zgrada. Jurila sam za njim i vikala, a za njim su potrčale i komšije, da bi onda bacio torbu i utekao ka autobuskoj stanici - ističe Milka, i dodaje da, kao i kod meštana, i kod migranata ima dobrih i loših ljudi i da ništa ne treba generalizovati.
.jpg)
