Izvor: Kurir, 26.Maj.2011, 09:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
UNUTRA
Kao što može da se vidi iz mojih rečenica i pojedinih gramatičkih konstrukcija, ja sam iz Niša. Ne iz Niš, kao što vole „dobro obavešteni“ da se našale, jer niko od nas ne kaže tako, već iz Niša. Kao što ja nemam pravo nikome da zabranim da se tako „našali“, tako niko nema pravo da meni zabrani da takvu osobu odmah na licu mesta izvređam najstrašnije. To ti je, bate, demokratija.
Onomad, na promociji moje prve knjige (što znači da sam ih napisao najmanje dve), >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << jedna debela tetka, novinar, šta li je, isproziva me:
„Evo ga pisac iz Niš.“
Naravno da sam joj napunio manjerku citatima iz Vukovog uputstva „kako kome u kojoj situaciji“, poznatijeg i kao „Crven ban“. Nek joj se nađe i za posle. A kad me već ponelo gradivo, u obraćanju publici i medijima obradio sam, iz mog ugla, temu vezanu za gramatiku.
„Evo, neki mi spočitavaju da sam pisac iz Niš. Verovatno je to aluzija na moje gramatičko poreklo i padeže. Odmah da vam kažem da sam imao peticu iz gramatiku i iz pisci i da koristim sva čet’ri padeža. Nominativ, genitiv, dativ - davao sam puno, pisao sam za džabe. Sada je došlo vreme za četvrti padež ‘uzativ’, da i ja uzmem neki dinar.“
Drugarice i drugovi, da se dogovorimo, ako možemo. Način govora i akcenat su logična posledica stanovanja na različitim lokacijama, i to je tako. Uostalom, da je Vuk Karadžić pokrao Simu Mrkalja u okolini Niša, ne bi mi se busali seljaci iz okoline Užica kako oni najpravilnije govore.
Potcenjivanje nečijih kvaliteta ili procenjivanje inteligencije i sposobnosti na osnovu akcenta ili porekla je malo idiotizam, a malo šovinizam. Doduše, za oblikovanje ideje da su južnjaci poluidioti i idioti u velikoj meri je kriv čovek čiji je savremeni opus naneo više štete Srbiji nego ničim izazvane sankcije. Reč je o čoveku kome bih za dobrobit sviju nas zabranio da pravi serije, a ovo što je snimio od „Pozorišta u kući“ naovamo pobrisao. Siniša Pavić je na jebi si mater sa stereotipima, a omiljen mu je da su južnjaci, osim što govore čudno, glupi, malo podli i smotani. I da seljak mora da bude s juga. I tako to i ostade kod onih koje je vaspitavao.
Pravi Beograđani niti štampaju vizitkarte na kojima piše „rodženi Beogradžanin“ niti podležu onoj tramvajskoj psihologiji. Znate ono kad je pun tramvaj i kad se neko uporan grčevito bori da uđe, a ovi iznutra se kunu da nema mesta. A čim sa obe noge stane na najnižu stepenicu tramvaja, iako je do malopre kukao za „još jedno mesto“, odmah se dere: „Aman ljudi, pa gde ćete kad vidite da nema mesta.“
Do sada je bilo da čim se neko busa u grudi beogradske, pogotovo sa „onim“ akcentom, da je to pouzdan znak da nije rođen u Beogradu i da svoj boravak u glavnom gradu doživljava kao životni uspeh. Ždere ih ako neko proba da ostvari isto i umanji njihov ekskluzivitet.
Mada mi Srbi, generalno, kao narod volimo stereotipe. Dok „starosedeoci“ od negde u Nišu opanjkavaju i izbegavaju Kosovare, a u Beogradu južnjake, pokazuju zapravo nepoznavanje osnovnih premisa sociologije i činjenice da se svi veliki gradovi „hrane“ pridošlicama i „svežom krvlju“. Samo to mešanje letargije starosedelaca i ambicije pridošlica gura grad napred.
A u stvari sam hteo da pišem o vanbeogradskoj Srbiji kao nečemu što novokomponovani nazivaju „unutrašnjost“, pa da se zapitam šta je onda „spoljašnjost“. Nego, pobeže mi misao.
