Izvor: Politika, 22.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
UNIJA EGOISTA
Vlast i narod Političari nam obećavaju novi ustav. Lepo od njih. Ali, kako je krenulo čini mi se da će imati i preča posla. Ne bih rekao da je baš slučajnost da su u roku od 48 časova otvorene tri, uslovno rečeno, afere, koje duboko potresaju inače krhko poverenje građana u institucije društva. Pre će biti da je reč o kumulativnom faktoru, dugoročnom procesu, cehu koji u kratkom roku dolazi na naplatu...
Šta povezuje događaje u beogradskoj Hitnoj pomoći, pucnjavu na Bežaniji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kojoj se u ulozi loših momaka nalaze dojučerašnji i sadašnji policajci, i agresivnu optužbu Nove Srbije da je tek osnovani javni servis RTS-a, u stvari, leglo korupcije?
Recimo da je sve to naduvano i preuveličano, recimo čak da ništa nije tačno, ali nadmudrivanje o tome neće popraviti narodno raspoloženje koje, i kad nije podstaknuto zapaljivim vestima, ne odiše onom vrstom optimizma koji gaje ministri i vladini činovnici, posebno kad se dočepaju minutaže u javnom servisu.
Ako su građani zabrinuti za zdravlje i sigurnost i imaju razloga da sumnjaju da je obezbeđen fer pristup informacijama, onda i pobeda na Kosovo polju – mada, iskreno, niko ne zna šta bi radili s njim kad bi nekim čudom pobedili – ne garantuje izborni uspeh onima koji veruju da je za to dovoljna jedna ustavna preambula.
Čitaocu dugujem odgovor na pitanje iz prethodnog pasusa. Pomenute događaje povezuje – novac. Svejedno je da li je reč o 200 evra, koliko se navodno dobija za dojavu o adresi preminulog, o hiljadama u uličnoj trgovini drogom, ili o milionima u trgovini televizijom. Ovde društvo zasnovano na tržišnim principima običnom svetu liči na kladionicu u kojoj neki od igrača unapred znaju rezultate, čak i kada taj običan svet pokreću niske strasti, puka zavist što i sami nisu imali priliku da se "ugrade".
Opšte je uverenje da je budala onaj ko ne uzima kad može, a vlada malo čini na jačanju institucionalnog okvira kojim se jedno tržišno društvo, pa još u takozvanoj tranzicionoj fazi, privodi pravdi i pristojnosti. U zajednicama svesnim civilizacijskih ciljeva tržišno društvo je pre problem nego rešenje.
Miloševićevoj eri došao je kraj ne zbog ratova koji su vođeni nego zato što je formirao uniju egoista, što je ta vlast počela da liči običnom svetu na organizovanu kriminalnu bandu, uterivače dugova koji su stalno iznosili ponude koje se ne mogu odbiti. Političke institucije, uostalom, u demokratskim društvima definišu se, a ujedno se tako opravdava i njihovo postojanje i kad su papreno skupe, kao zaštita članova dotične zajednice od ponižavanja koje sobom donosi tržišno društvo.
Nisam siguran da bih i sam, da sam, kojim nevoljkim slučajem, neka vlast u ovoj zemlji – teško mi je to ponekad i u svojoj kući – bio osetljiv i prijemčiv za detalje i nijanse svakodnevnog života kad bih, kao sadašnja vlast, bio ophrvan tolikim globalnim problemima jedne zajednice koja je u suštini propala, pa dobila šansu da se izvuče.
Problem je samo u tome što percepcija te šanse počiva na ideji da se gol daje na Kosovu, a ne u Haškom sudu. To bi u neopisivo idealnom driblingu kroz sredinu terena, odakle se golovi najteže daju, obezbedilo strankama koje su na vlasti kontinuitet u vladanju, ali to ne obezbeđuje bolji kvalitet života onima koji će za njih da glasaju.
Običan svet drugačije meri učinak politike i vrlo je verovatno da ono što se sada naziva ili samonaziva demokratskim snagama Srbije dugoročno nema neke velike šanse ukoliko se ne poveća prag osetljivosti za ono što tišti običan svet. Liči li na nemoguću misiju – ostanimo pri primerima s početka ovog teksta – da nam se koruptivnost u zdravstvu smanji, da policajci budu dobri momci, a da Aleksandar Tijanić umesto reklama o porastu rejtinga objavi koliko je para javni servis prikupio i na šta ih je, javni servis a ne Tijanić, potrošio?
Glavni urednik nedeljnika "Vreme"
Dragoljub Žarković
[objavljeno: ]
