Izvor: S media, 03.Feb.2010, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U virtuelnoj krađi virtuelna i savest
Koliko je mejlova poslao u tuđe ime, nema pojma. Sajtove banaka koje je oborio, ili „samo“ upao na njih, prestao je da broji. Sa osmehom se priseća kako je kočio američke servere tokom bombardovanja 1999, a poneku sitnicu, koju je „kupio“ preko Interneta, još čuva.
O svemu tome beogradski haker J. P. (31) rado priča u razgovoru za NT, ali nije voljan da do kraja otkrije svoj identitet.
Kao da je juče bilo, oživljava sliku svog prvog „spektruma 48k“, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << malog crnog s gumenim dugmićima. U stvari, tražio je od tate neku igračku iz Italije, a dobio je računar. Imao je tada pet godina.
Tako je počeo, od dečijih igrica. Dublje ga je odvela knjiga sa gomilom raznih programa, koju je dobio nešto kasnije.
- Tada sam već znao da čitam i pišem i latinicu i ćirilicu. Od šeste godine sam išao na kurs engleskog. Programe iz knjige sam prvo prepisivao. Onda sam počeo da prepravljam vrednosti da bih video šta se dešava. Dešavalo se svašta. Kad se promene ti parametri, program ili ne reaguje, ili se promeni boja pozadine ili nešto treće. Tada je počelo moje veliko interesovanje za računare - priča J. P.
Kaže da je računarski i Internet narkoman. Od kompjutera se odvaja samo dok spava. Za sve što radi u životu, oslonac traži na računaru i Internetu. Da bi poneo zvanje hakera, morao je da provede stotine sati za računarom. Ne zanemaruje znanje stečeno kroz školu, fakultet, kurseve, stručnu literaturu, razne forume. Prema njegovim rečima, u ovom „poslu“ ne može se bez znanja i upornosti.
Pojednostavljuje definiciju hakera. Kaže, to je neko ko toliko dobro poznaje računare i softvere da za njega ne postoji prepreka da dođe do određenog podatka ili nekome nanese štetu, zavisno kako je opredeljen:
- Hakera ima više vrsta. Obično se misli na one koji ruše sajtove, kradu i brišu podatke s tuđih računara. Postoje i oni koji to rade zbog drugih ciljeva, kao što je, na primer, odbrana države od fizički jačeg neprijatelja. Postoje i hakeri koji uzimaju zaštićene programe (Windows, igrice, računovodstvene), skidaju im zaštitu i prodaju ih jeftinije od redovne cene, ili čak dele džabe iz ko zna kog razloga. „Razbijače“ zaštićenih programa zovu „krekeri“.
A gde je J. P. u svemu tome? Ne svrstava se ni u u jednu grupu, delom zato što ume sve to da radi, a pomalo i zato što voli da „uđe“ u neki računar i malo razgleda. Priznaje, ipak, da voli da bude i s druge strane i napravi zaštitu od takvih kao što je on:
- Ako upadnem na računar s kog se pristupa mejlu, mogu da vidim sve što postoji na tom računaru, ali i svaki mejl koji je korisnik poslao ili primio. Mogu i da pošaljem mejl u njegovo ime, što sam mnogo puta radio. Svašta možeš da nađeš na tuđim računarima - podatke o poslu, šifre koje ljudi zapisuju da ih ne bi zaboravili, privatne slike i snimke, vrlo intimne stvari.
Njegovo prvo ozbiljnije nedelo je korišćenje lažnih brojeva kreditnih kartica za kupovinu preko Interneta. Kaže da je bio skroman - par kačketa, CD-ova, majica i sličnih sitnica:
- Nije to način da se obogatiš na tuđ račun. A i ne ide baš tako lako. Ako naručuješ sitnice provere su blaže, a za skuplje stvari se traži i potvrda telefonom. Za manje vredne je dovoljno da napišeš pogrešnu adresu, pravu ulicu i grad, ali drugu državu, recimo Sloveniju, kako sam ja radio. U pošti u Sloveniji vide da je greška i paket proslede u Srbiju. Ako neko i pokuša da proveri gde je otišla porudžbina, brzo odustane kad vidi da se nešto ne poklapa, jer vrednost robe nije velika. Međutim, da su veće pare u pitanju ne sumnjam da bi potera došla na pravu adresu.
Kaže da ga savest ne grize jer i ne zna koga je tačno ojadio. Postoji verovatnoća da nikog nije pokrao, jer su lažni brojevi kreditnih kartica koje je koristio možda nepostojeći, ali se uklapaju u algoritam za proveru validnosti te kartice. Teši ga što štetu može da pretrpi samo banka, koja, prema njegovom mišljenju, treba da ima veću grižu savesti jer otima novac građanima kroz razne kamate. Pola u šali, dodaje da se ne sekira, pogotovo jer je najčešće bila reč o američkim karticama, pa „koja hiljada dolara na njihov budžet nije ništa strašno“. Veruje da u virtuelnoj krađi postoji i neki pishološki momenat, jer ne vidiš realnog protivnika, već mašinu. A zbog nasamerene mašine ne peče ga savest.
Neke od najprivlačnijih meta za srpske, ali i ruske hakere, su američke vojne i slične službe - Pentagon, CIA, NATO, pa i NASA. Naš sagovornik smatra da je to nastavak hladnog rata, koji se u jeku razvoja novih tehnologija lagano preselio na Internet. Sve što koristi svetsku globalnu mrežu (www) izloženo je napadu.
Na veće mete najčešće se ustreme zajedničke snage, jer gde bi se hakeri družili nego na Internetu:
- Ne mislite valjda da je za vreme NATO bombardovanja svako radio za sebe i rušio sajt koji stigne?! To su bile grupe od po deset i više hakera. Za većinu je tadašnja DB znala, a neke je i direktno angažovala. Ni ja nisam radio sam, bilo nas je šestoro u grupi. Neke mete su bile direktiva, a neke smo, u dokolici, birali sami. Prvenstveno smo nastojali da nanesemo što veću štetu Pentagonu i NATO-u. Najlakše je bilo opteretiti njihov sistem. Prostim jezikom rečeno - slali smo ka njihovim serverima previše zahteva, na koje nisu mogli da odgovore, što je dovelo do velikog usporavanja, pa čak i kraha sistema tih računara. Koristili smo i takozvano spamovanje, zatrpavali njihove mejl servere đubretom, to jest, porukama bez sadržine.
Tada nisu bolje prošli ni sajtovi i mejlovi mnogih engleskih i francuskih kompanija. Naš sagovornik kaže da njegova grupa ostale nije dirala, ali ne zaboravlja da pomene pomoć svojih saboraca - Rusa. Smeta mu što se kod nas ti kompjuterski mozgovi retko upošljavaju u državnim službama, jer je logično da oni koji mogu da sruše nešto ili uđu negde, mogu i da pomognu u obezbeđivanju istog. „Kolege“ u razvijenim zemljama često dobijaju takva zaposlenja.
J. P. možda nikad neće otići u „hakersku penziju“. I dalje voli da zaviri u tuđe stvari, kaže da je postao neka vrsta kompjuterskog voajera. Posle stotina sati pred ekranom, ne veruje da će se ikad skinuti sa ove savremene droge. A kad hakere neko „povredi“, uzvraćaju elektronskom osvetom:
- Hakerisanje nije poziv, ili profesija. To je više neka vrsta dokazivanja ili avanturističkog duha. Profita ne može da bude ako se ne svodi na neku vrstu teškog kriminala na koji nisu baš svi spremni. Doduše, ima onih koji i jesu, ali kad-tad padnu. Ne znam nikoga ko je uspeo da se obogati i pri tom ostane anoniman. Zato se većina u ozbiljnijim godinama okreće poslovima izdrade softvera, zaštita, igrica, sajtova, a ponekad i nečemu što nije direktno povezano sa tim.
Ne zna koji mu je sledeći izazov, ne razmišlja unapred o sajtovima koje će „napasti“, jer mu je to više hobi nego preokupacija. Ipak je na kraju našeg razgovora onako usput nonšalantno dobacio:
- Ko zna, možda najpre zavirim u tvoj računar!
„Uhvatio“ pedofila
J. P. je ponosan, kaže, na svaki svoj upad u računare, ali ipak izdvaja jedan od pre nekoliko godina, koji se završio policijskom akcijom:
- Slučajno sam nabasao na Francuza koji je na računaru imao previše pedofilije. Poslao sam njihovoj policiji podatke kako da dođu do njega. Naravno, anonimno. Kasnije sam u medijima video da je to bila organizovana grupa bolesnika i da su ih raskrinkali.
Malo je najboljih
Danas J. P. ima svoju firmu, koja se bavi računarskim mrežama, video nadzorom i alarmnim sistemima. Prema njegovim rečima, malo je hakera koji su napravili nešto veliko:
- Ne možeš da napraviš ništa značajnije, a da te ne otkriju. Jedan čovek teško može tako nešto da izvede, a kad više ljudi radi, neko mora da se pohvali, ako ništa drugo. Tako padaju i najsavršeniji. Mnogo je i onih koji se hvale raznim prevarama, ili da su zaradili velike pare, ali uglavnom su to laži, želja za dokazivanjem i predstavljanjem sebe kao računarskog maga.
Kad bi bilo organizovano takmičenje u hakerisanju, na pobedničkom postolju mogao bi da se nađe onaj ko za najkraće vreme obori neki lokalni zaštićen sistem, objašnjava J. P. A i to je relativna stvar, jer i najzaštićeniji sistem, uz malo sreće, može da se sruši za par minuta. Najbolji u Srbiji su, kaže naš sagovornik, teško dostupni i pripadaju mlađim generacijama.
