Izvor: Glas javnosti, 23.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U umetniku je i božanstvo i sreća junačka
MeĐu ovogodišnjim laureatima Vukove nagrade za 2008. godinu je i Akademija umetnosti iz Beograda. U ime ove visokoškolske institucije u Skupštini grada Beograda priznanje je primio Dušan Đoković, osnivač i predsednik Saveta Akademije, čovek koji je od prvog dana na njenom čelu. Vukovu nagradu dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo kulture za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru.
- Mi odavno govorimo i pišemo o tome >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kako su nam izvozni brend, ako ne računamo ajvar, ćevapčiće i još neke sitnice, umetnici, naš film, srpski sportisti, i to je nešto što je u svetu priznato. To je danas „izlog Srbije u svetu“.
Davno pre nas Vuk Karadžić je bio taj koji je zemlju Srbiju krenuo da predstavi Evropi. On je pokazao ko je, šta je i gde je Srbija u tom istorijskom trenutku i uspeo je da dođe do najvećih ličnosti toga vremena. Polupismenoj Evropi predstavio je nepismenu Srbiju kroz njeno kulturno nasleđe, a to je - usmena reč, predanje, narodna pesma... Vuk je tu narodnu reč i misao predstavio na najbolji mogući način i najveće svetske ličnosti poput Getea i braće Grim su Vuku odale priznanje za taj rad. To je bio prvi veliki izvoz srpske kulture u Evropu.
Vuk je bio najveći kulturni ambasador zemlje, kao što su to danas naši umetnici u raznim sferama: filmu, glumi, pozorištu... Nosioci tog ugleda su upravo mladi ljudi koji svojim delima krče put ka svetskoj slavi.
Šta za vas kao direktora Akademije umetnosti predstavlja ovo priznanje?
- Pre svega veliku čast! To je nagrada koja ima ugled i tradiciju. Opstaje četrdeset pet godina, i dobili su je najznačajniji kulturni stvaraoci i institucije. Moram nažalost reći da su mnoge nagrade ukinute, mnogim su promenjeni datumi, neke su izgubile značaj... U ovoj zemlji se ni ordeni više ne dodeljuju. Nisu nagrade lečilišta sujete, već priznanja i podstrek svakom stvaraocu.
Siguran sam da je Vukova nagrada najveće priznanje koje se u ovom trenutku dodeljuje kod nas. Akademija umetnosti ga je dobila posle četrnaest godina rada. Drugim rečima članovi žirija su zaključili da je jedna visokoškolska ustanova, koja se pre svega bavi obrazovanjem budućih poslenika kulture, zaslužila da dobije najveću nagradu.
Čime ste zaslužili ovo priznanje?
- Pre svega uspesima koje postižemo u edukaciji studenata. To je ono na šta smo najviše ponosni. Naši bivši i sadašnji studenti su najbolja lična karta Akademije.
ZASLUGA STUDENATA
Sigurno je da su ovu Vukovu nagradu najviše zaslužili studenti naše Akademije umetnosti, najpre oni koji su već završili studije, i vrlo lepo se rasporedili u kulturnim institucijama Srbije, ali i sadašnji studenti pred kojima je velika budućnost. Zasluge svakako pripadaju i našim uvaženim profesorima i svim zaposlenim na Akademiji.
KRITERIJUMI
Nije važno da li je fakultet ili akademija privatna ili državna. Važno je šta ona pruža mladom čoveku. Govorim o kvalitetu studiranja i nadam se da će Nacionalni savet upravo to prepoznati i verifikovati. Tržište i u ovoj oblasti mora da postoji, neophodna je konkurencija, ali ne na način da se olako daju diplome, već da kriterijum bude znanje i nastavni programi.
DVE VRSTE UMETNIKA
Ima umetnika koji su ljubomorni na sve oko sebe. Samo misle na sebe, sami sebe predstavljaju, svet gledaju iz svoje perspektive, i ono što znaju ne mogu ili jednostavno neće da prenesu na druge. S druge strane ima umetnika koji jedva čekaju da svoja ogromna znanja i iskustva prenesu mladim generacijama, da pronađu naslednika. Oni ne žele da stvore umetnike koje će klonirati prema sopstvenom liku i delu. Ne može se štancovati jedna Mira Karanović, ali se može napraviti mnogo novih originalnih glumaca. U tom smislu je misija glumaca profesora na Akademiji nezamenljiva.
ZDRAVA KONKURENCIJA
Naši studenti, da kucnem u drvo, nemaju problem sa zaposlenjem posle diplomiranja. NJih velike televizije i producentske kuće „vrbuju“ još za vreme studiranja. Očekujem „zdravu konkurenciju“ u kojoj su profesor i student ujedinjeni umetničkim stvaralaštvom.
