Izvor: Politika, 26.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U tuđem čamcu
Razumem zašto veliki broj ljudi u Srbiji prosto ne veruje da neko hoće da se vrati kad ogromna većina traži bilo koji način da ode
Eminentni kongres o matičnim ćelijama njujorške fondacije (NYSCF) počeo je uvodnim rečima Pola Nursa (Paul Nurse), predsednika Rokfeler univerziteta i dobitnika Nobelove nagrade 2001. godine za studije bioloških procesa zdrave ćelije i ćelije raka. Za mene lično početak kongresa bio je takođe dobar, jer je moje izlaganje bilo pre podne, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tako da sam posle toga opušteno pratio ostala izlaganja. Pre toga, adrenalin me baš dobro drmao, oznojio sam se kao da sam igrao jedan na jedan protiv Divca ili Đorđevića.
Sve u svemu, ova godina je dobra za matičnu ćeliju; dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade je Britanac Martin Evans, prvi koji je izolovao mišje embrionalne matične ćelije i time otvorio vrata za studiranje ljudskih bolesti koristeći model životinje. Danas, posle više od 25 godina, otvaraju se vrata za još efikasnije studiranje ljudskih bolesti koristeći ljudske embrionalne matične ćelije. Nažalost, za razliku od nas Evropljana, domaćini kongresa imaju više birokratskih prepreka pri pokušaju da ta vrata još više otvore. Naime, Bušova administracija svesrdno odmaže napredak nauke i regenerativne medicine. Pored toga, budžet za nauku je na rekordno niskom nivou. Zvuči poznato?
I kod nas u Srbiji za nauku i dalje nema para; nikada ih nije ni bilo u poređenju s tim kakve su nam potrebe. Zato se svi mi koji se slično prezivamo brzo okupimo na inostranim naučnim skupovima da bismo kroz priču uvek stigli tamo gde nismo: do Srbije. Komentarišemo da niko u našoj zemlji ne zna tačno koliko nas ima u dijaspori, koliko naučnika, lekara, ostalih stručnjaka. Nedavno sam pročitao da samo na elitnom Stenfordu trenutno ima 33 naša studenta. Stvarno nas ima svuda, svet je veliki, mi se po njemu raširili, što je dobro za taj svet, za naše ljude takođe, jer se obrazuju ili rade na prominentnim mestima. Ali je loše i tužno za sopstvenu zemlju jer uporno šalje ili školuje svoju decu da bi radni vek provela drugde, jer kod kuće nema uslova za to. Razumem zašto veliki broj ljudi u Srbiji prosto ne veruje da neko hoće da se vrati kad ogromna većina traži bilo koji način da ode; razumem zbog sledećih zastrašujućih primera povratnika.
Jedan naš fakultet nije hteo da nostrifikuje diplomu sa Kembridža jednom kolegi, drugi kolega je otišao na doktorat u London, doktorirao za četiri godine, a u međuvremenu je kod nas izbačen s posla jer je "zakonski maksimum odsustva tri godine". Treći kolega, takođe doktorirao u Londonu, objavio je rad u prvoklasnom američkom naučnom časopisu, vratio se, s mukom nostrifikovao diplomu, zaposlio se u jednom našem institutu gde sad ima kancelariju u vlažnom podrumu.
Šta sve ovo znači? Situacija kod kuće je katastrofalna, ne stimuliše se povratak, a oni koji se u Srbiji bave naukom, manje-više stagniraju. Kao što je jedan pametni kolega izračunao, šest puta više Britanaca ulaže u nauku i svoja istraživanja oko 240 puta više od nas. To znači da naša država mora više da ulaže u obnavljanje domaćih instituta i fakulteta, da nam mladi ne beže iz zemlje, a oni koji bi ipak da odu i vrate se – da imaju zašto i gde. Izgovor "nema se para" valja uvažiti pošto sam se i sam opekao s nekim našim bogatim "filantropima" i "lokalpatriotama". Možda je najbolje da država menja zakone, a sama nacija za očuvanje i povećanje srpskog moždanog tkiva izdvaja dinar-dva od svake prodate flaše alkohola, kutije cigareta, kocke... Ne znam, ekonomija mi nije struka, ali ranije tako pravismo naša, sada tuđa, olimpijska sela.
Koliko novca tu treba? Onoliko koliko je 90-ih godina prošlog veka iz zemlje izneseno – sigurno je više nego dovoljno. U međuvremenu, prodali smo toliko naših preduzeća, zašto nema klauzule da se onaj ko dobije tender obavezuje da okreči PMF ili opremi jednu malu laboratoriju? Dajmo domaćim i naučnicima povratnicima uslove za rad, start-up, da nastave svoja istraživanja, priznajmo im inostrane diplome, ukinimo finansiranje nauke zasnovano na "petogodišnjim planovima", redovno dodeljujmo projekte s prosekom trajanja od dve do tri godine, s transparentnom i internacionalnom recenzijom, sa sistemom koji vrednuje samo vrhunske rezultate. Upravo zbog nedostatka sredstava i dobrih publikacija, naše prosečne naučne publikacije se kod kuće boduju kao vrhunske. Prosto rečeno, dok u svetu pokušavaju da preskoče 2,45 m, kod nas se sa strahopoštovanjem gleda lestvica koja je podignuta na neverovatno visokih 1,20.
Ima li nade? Stvarno se nadam da Grupa eksperata za prosperitet Srbije, organizacija srpskih studenata u inostranstvu, Ministarstvo za dijasporu koje inicira saradnju sa Ministarstvom nauke i pokreće projekat za evidentiranje srpskih intelektualaca – ne gube vreme. Treba nas povezati, umrežiti, stimulisati saradnju između dijaspore i otadžbine, omogućiti stalni ili povremeni rad u Srbiji, saznati koliko intelektualaca koji rade u inostranstvu deli zajedničke interese sa domaćim i hoće li makar svoj sabbatical (profesionalni odmor) provesti u Srbiji i pri tome pomoći u obrazovanju ili zajedničkim projektima.
Stiče se utisak da na papiru i na banketima svi želimo modernu i naprednu Srbiju, ali ono što meni strašno smeta jeste prisustvo nekih naših karakternih osobina koje to otežavaju. I kada bismo imali sredstva smatramo da je tuđi čamac bolji, ne veslamo zajedno i u istom smeru, svađamo se oko kormila, a ako plutamo ili ne daj Bože svi tonemo, svaljujemo krivicu na druge.
Kada bi konflikti u našim glavama bili strana tela, sve bi išlo mnogo lakše, jer tokom vremena iskreno shvatimo da samo ono što je dobro za mene dobro je i za moju zemlju i samo ono što je dobro za moju zemlju dobro je i za mene. Ab imo pectore(Iz sveg srca).
Miodrag Stojković
[objavljeno: 26.10.2007.]
