Izvor: Politika, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U svemu brzamo
U Srbiji se brzo živi. Rano se počinje i rano završava. Srbi su mlad, ali kratkovek narod. Kućom i porodicom upravlja domaćin s nepunih 19, njegova žena i domaćica ima jedva 16 godina. Prosečni ljudski vek je najniži u Evropi, ne iznosi ni 30 godina. Velika je smrtnost novorođene i male dece. Šestu godinu dočeka tek svako drugo. No, umire se i u najboljem dobu, i stari pre vremena – zaključio je na osnovu demografskih svojih istraživanja za period 1880-1900. dr Milan Jovanović Batut.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Za prvih 66 godina državnog života (1834-1900), veli on, Srbija je po broju stanovnika postala četiri puta veća, ali ta prevlast rađanja nad umiranjima ne bi smela da nas zavara. Obilno rađanje uz obilno umiranje je rasipništvo, a ne napredak. U Srbiji je najveći broj sklopljenih brakova, otud toliko dece, ali brakovi ne traju dugo. Srbin ga završava u 42. a Srpkinja u 41. godini života, ne zbog razvoda, nego zbog umiranja.
Neuki to brzanje već ubrajaju u sjajne nacionalne osobine: vrela krv, južnjački temperament, neobična neka rešivost, odlučnost, energija, vanredni polet... Iako ono proističe iz razmere stanovništva u neproduktivnom i produktivnom dobu; u Srbiji je ona 1:1, što znači nepovoljna. Mnogo je nejači i mlađarije. Vodi to Neaniokratiji, hegemoniji mladeži, na koju nauka nerado gleda, isto kao i na dominantan položaj prestarelih Gerontokratiju.
Mlad čovek često i ne dovrši stručnu spremu, nego se onako neiskusan i nedovršen počne otimati i polutanskim samopouzdanjem grabiti za položaj. U tome se naročito odlikuju prometnici (danas biznismeni), "javni radnici" (navodnice su Batutove), umetnici i književnici. Iskaču falange poduzetnih naraštaja, često sumnjive stručne spreme, bez iskustva i staloženosti; i potiskuju – kad obazrivo, kad bezobzirno – već oprobane predstavnike svojih struka. Darovitija naša omladina ne poštuje prirodni dar, nego tu svoju dragocenu osobinu, još neizrađenu, iznosi na tržište. I u književnosti i u umetnosti vlada kod nas neka strasna jagma za jeftinim priznanjem i slavom. Iako smo mali narod u nas je nesrazmerno mnogo "književnika" i "umetnika". Pa i u nauci u kojoj se trajni uspesi postižu savesnim, ozbiljnim, istrajnim radom, ista slika. Darvin je Poreklo vrsta objavio u svojoj 50. godini, Poreklo čoveka u 62. Galton je sa svojim radovima o zakonima nasledstva i načelima eugenike počeo tek u 40., a Pasteru je bilo 63 godine kada je dovršio istraživanja o besnilu i utvrdio način preventivnog cepljenja. Ako te podatke uporedimo sa statistikom o prosečnom dobu života u kome su naši naučnici došli do svoje reputacije, kad su svojim delima postigli najveće uspehe, a kad su se opet s naukom delimice ili potpuno rastali, doći ćemo do uverenja da mi i u nauci brzamo. Rano počinjemo, za kratko vreme uspevamo, rano završavamo. A gde se bez muke i napora dođe do cilja – do jeftina uspeha i priznanja – nestaje prvobitnog onog moćnog podsticaja da se svaka teškoća uspešno svlada. Takav trudbenik, ako nema drugih motiva za naučni rad, lasno dolazi do uverenja da se i od samog renomea u nauci može dobro prolaziti.
I naš poslovni svet – kvalifikovani radnici, zanatlije, trgovci, preduzimači, industrijalci – retko kad pokazuje staloženost i istrajnost. Zato mi u konkurenciji sa strancima i na svojoj rođenoj grudi rđavo prolazimo. Ma koji stranac u Srbiji lasno nađe puta i načina da se odomaći i učvrsti. Ne samo da se lično na površini održi, nego da smišljenim, istrajnim radom od svog podmlatka stvori – dinastiju. A u nas toga nema. Redak je slučaj da sin prihvati već razrađeno preduzeće svoga oca. Kod nas se ni materijalne tekovine, ni porodične tradicije dugo ne drže.
Hegemoniju mladeži, Neaniokratiju, zamenila je u Srbiji, 100 godina kasnije, Gerontokratija. A nekadašnja izgledna ona demografska slika obrnula se naopačke. Pretežu umiranja nad rađanjima, brak se odavno rasklimao, deca su retkost. Produžena je prosečna dužina ljudskog veka, no, ostalo je brzo živeti. Obnoć stvoriti tekovinu, ime, ugled. Ginuti. Ako si mlad... Ili živeti "večno", ako su te pozne godine stigle, ostati renomiran, bez mnogo truda. Loša navika, mladalačka, kod oronulih. No, grabiti se i jagmiti bezobzirce.
Ni manjeg naroda ni više književnih nagrada. Ni klecavije nauke, ni više magistara i doktora. Visokim, višim školama ni broja nema, te stoga nedoučeni kolo vode. Gde nam je, onda, merilo za ocenu društvenih potreba i prave vrednosti pojedinih snaga, upitao se temeljni Batut. Nema ih, niti će ih doskora biti. Proćerdali smo stoleće, istrošili se... I – rasipamo se nemilice.
Profesor univerziteta
Brana Dimitrijević
[objavljeno: 06.11.2006.]
