Izvor: Danas, 15.Sep.2015, 10:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U stilu furioznog maniriste
Najpre pogled s Vidove gore što se pruža načini kroki kao za kakav akvarel koji s furioznom strašću beleži svu tu divotnost koja se rasprostire dole u plavetnilu mora. Onda lagano, u vrelo jutro, serpentinama, sve bliže Bolu, jedinom naselju na južnoj strani Brača.
I najstarijem, na najvišem hrvatskom ostrvu. Od količine svetlosti mestašce prosto titra. Prvi spomen imena je iz 15. veka. Tada je podignut i dominikanski samostan, prava riznica umetnosti renesanse i baroka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Tu nailazim na prepoznatljivi stil bokeljskog majstora Tripa Kokolje, rođenog u Perastu, koji je oslikao Gospu od Škrpjela ali i brojne kapele i katedrale u Kotoru, na Prčnju i u Dobroti. Sa svojih pedesetak godina dobio je poziv od dominikanaca sa Bola da naslika slike s prizorima iz života sv. Dominika. Stigao je, svoj umetnički dar oplemenjen venecijanskom školom baroka ostavio je u zavet, pre nego je iste te 1713. godine umro na Korčuli. Posebnost Bolu i samostanskom kompleksu daju i dela jednog od najvećih venecijanskih slikara kasne renesanse, čuvenog Ticijanovog učenika, Jakopa Tintoreta, koji je zbog izuzetno brzog slikanja u manirističkom duhu dobio nadimak Furiozni. Slikovitost Bola odavno je, ipak, u senci jedne prirodne furioznosti koja bez daha ostavlja svakog ko se približi. To je Zlatni rat, blistavi beli žal najlepše plaže na Jadranu. Sunce, sene borova, mondenski svet, utočište surfera. Odavno zbog tog belog rta koji se sija poput zlata, Bol nije više mesto ribara i vinogradara. Zlatni rat se pruža u more gotovo vertikalno i u zavisnosti od uticaja vetrova, menja oblik i položaj, pa ga porede sa tekućim zlatom, koje jednako tako, u zavisnosti od umeća i nadahnuća majstora, dobija različite filigranske oblike. Elegantnost prizora, gipkost šljunkovitog prostora, prozirnost mora, desetine brodice koje vas mame da se uputite na pučinu i da sa "hvarske strane" sagledate svu tu lepotu i otmenost prirode, ostavljaju bez daha. Zato se mnogi odaju lirskom zanosu, poetskom nadahnuću, te ovo nazivaju "lepotom do bola" ili "labudovim vratom". Igra je to mora i talasa. Furiozna, strastvena, nastala taloženjem finog zlatnog šljunka oko podmorskog grebena.
Tog vrelog jutra ranog leta, još uvek gotovo prazna plaža, mene podseća najviše na izazovni jezik koji se hirovito i mangupski plazi moru, čikajući ga i mameći ga, dok ga tako ne izludi da se pomami i ugrize beli palacavi vrh, koji samo namah nestane, a potom se iznova pojavi, u večnoj igri privlačnosti.
