Izvor: Blic, 08.Feb.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U smrti biti još veći
Rokenrol ko vazduh, ko voda, ko zemlja, ko vatra sa slavom koja isparava, havaričnom popularnošću i varljivošću zaborava - ne umire. Odlaze samo njegove zvezde.
Ne dočekavši dane rokenrol ludila Staljin je konstatovao: Jedna smrt tragedija, mnogo smrti statistika! A to što se smatra životom rok zvezda je nešto komplikovanija zbrka nego što izgleda čak i kad časopis „Rolling Stone" upravo objavi izbor svojih čitalaca po pitanju najvećih mrtvih rokenrol junaka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << A izbor, bolje reći svojevrsna kanonizacija, poput svake kanonizacije nikad dovoljno po volji i ukusu vernika. Redosled prvih deset: Džon Lenon, Džimi Hendriks, Kurt Kobejn, Džim Morison, Elvis Presli, Fredi Merkjuri, Dženis Džoplin, Džordž Harison, Džon Bonem i Kit Mun nameće logično pitanje nije li, recimo, i u smrti nanesena nepravda nekim gigantima. Gde su Majkl Džekson, Badi Holi, Džoni Keš, Bob Marli, Otis Reding, Frenk Zapa, Bolan, Marvin Gej, Bon Skot, Rej Čarls? Popadali anđeli, oni izgubljeni heroji koji nisu oklevali ni u čemu, znajući pre nas da je pevati i umreti jedno isto, iako mrtvi decenijama, i dalje izazivaju nesporazume. Predvodnici posleratne generacije predodređene da svojom umetnošću načine monumentalni iskorak u vremenu nerazumevanja, čak i kad taj podvig jednom ostari u košmar, u svakoj varijanti, svojom smrću postali su deo svega što su prezirali.
U rokenrolu niko nije skončao kao Rilke od uboda ružinog trna, no sve navedene vezuje istina da su poumirali pre nego što su trebali. Droge, pilule, gluposti, samoubistva, surovosti. Popucali kao čaše prepune zavodljivog šampanjca. Njihove tragične smrti su uvek na mestu preseka vektora moći, privatnosti i kreativnosti. Sjaj su nalazili u slavi, a jecaj u taboru ostavljenih. U svetu u kome svi umiru mada svi odista nisu ni živeli, rok je promovisao ideju da umreš mlad i budeš lep leš, ali... što je moguće kasnije. Osvetljena i magična scena ne nudi greške već samo poučne i bolne lekcije dokazujući da rokenrol obavezno ne podrazumeva bend, to nije pevač ni poetika. To je žudnja da se dosegne besmrtnost.
A smrt, stara kurva, kuglica je na ruletu što se samo jednom zaustavi na tvom broju. Baš onom iza koga čeka Haron da ti dušu preveze preko Stiksa. Preko mržnje. U legendu prostor sna u kome nema nevinih ni slučajnih. Nikome, baš nikome, na grobu ne piše kao Doku Holideju „Umro u krevetu”! Sve se češće sa pravom pitamo „Gde to svi odoše?!” Rokenrol je majka, ali, što reče Donovan, i kob smrti. Umire se za razne stvari, pa zašto ne bi i zbog muzike? Ona bar to u višem smislu zavređuje.
Spisak „Najvećih mrtvih” pravljen desetinama hiljada različitih ukusa, vraća na fascinaciju kad se prvi put zaludiš za nekog muzičara. Osećaj se može porediti sa religioznim zanosom. Slušaš pesme, pamtiš reči i medodije kao oblik molitve. Na koncert ideš ozaren kao na liturgiju. Interesuju te relikvije sa tog oltara - trzalice za gitare, lista pesama, znojnica sa ruke, bubnjarska palica, najava, bilo kakva uspomena. U kutku sobe praviš posebno mesto za takve stvari. To nije muzika. To je ono što si ti kad slušaš muziku i sve ono šta želiš da budeš. To je način na koji posebna pesma ume da premosti jaz između ljubavi i stvarnosti. Taj osećaj su kroz vreme generacijama definisali „najveći mrtvi”. I neki u redu za taj spisak. Oni su nam ugradili osećanje da smo deo nečeg mnogo većeg. Kakva je to bila romansa! Zato je iza ostalo bezbroj siročadi. Dočekali smo vreme da su takvi zanosi preadresovani za nepouzdane političare. Zbog toga smo uglavnom živi sahranjeni. Ne treba gubiti sa uma Lenonove reči: Svi te vole kad si šest stopa ispod zemlje!
P.S.: Ovi su redovi u čast starog znanca Gerija Mura koji je neki dan umro u Španiji. U svetu u kome je životni vek 76 godina a prosek rok zvezda tek 34,9 godina, gitaroških 59 leta jesu podvig.
