Izvor: Blic, 31.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U školu preko državne granice
Učenici uz sela Neštin i Vizić svakodnevno do škole u jednom pravcu prelaze dva puta državnu granicu – četiri kontrole u odlasku i četiri u povratku. Sela teritorijalno pripadaju Sremu, a administrativno opštini Bačka Palanka. Ne samo đaci već i meštani kada žele da dođu do svog „centra” moraju preko Hrvatske pošto je jedini most na Dunavu, koji sela spaja sa matičnom opštinom, u tuđoj državi.
Da je most izgrađen 300 metara nizvodno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << niko ne bi morao da putuje preko strane teritorije. Most je u slavu bratstva i jedinstva podigao Tito, a nikome tada nije bilo ni na kraj pameti da će ćuprija, zbog neobično iscrtane granice, Neštincima i Vizićanima stvoriti mnogo problema. Neštinac Sava Aliđukić kaže da su najveće „žrtve” učenici koji svakodnevno do škole u jednom pravcu prelaze dva puta granicu. Ovo svojevrsno maltretiranje traje više od 10 godina.
– Može, doduše, da se putuje za Palanku nizvodno, preko Novog Sada, ali tada u jednom pravcu treba da se prevali više od 90 kilometara, a preko Iloka i preko Hrvatske do Palanke ima sedam kilometara – objašnjava Sava.
Državna granica ovde prati tok Dunava i onda se kod Bačke Palanke naglo savija, pravi mali luk koji nekoliko kilometara „zalazi” u teritoriju Srbije. Iza tog luka ostali su Neštin i Vizić odsečeni od matične države. Njihov je problem zaista veliki pošto gotovo nema nijedne porodice da joj imanje nije raspolućeno državnom granicom. Jednima je deo vinograda, voćnjaka i njiva ostao u Hrvatskoj, a drugima se državna međa prostire kroz dvorište.
– Mi naše proizvode, voće, vino, žito, stoku ne možemo preko Hrvatske da vozimo u Palanku, a to nam se jedino isplati jer na drugu stranu, ka Šidu, Sremskoj Mitrovici, sve je daleko, pa nema računa. Transport je skup, a cene niske pa je, kako narod veli, „skuplja dara nego mera” -– priča Sava.
Ranije su carinici na granici mnogo više pregledali stvari. Gledaju i sad ali ne kao ranije, kada su učenicima otvarali i kese sa blokovima za likovno. Sada je, kažu meštani, podnošljivije. Na stanici uoči polaska autobusa stvorila se gužva, okupljaju se đaci i poneka starija osoba. Dok autobus pristaje, čuje se dečja graja, dozivanje, zadirkivanje, sve ono što je tipično za učenike. Jedan od njih navukao kapuljaču duksa na glavu.
-To je Branko – veli Sava – jedini „četvrtak” koji ide u školu u Palanku. On je jedini učenik četvrtog razreda lokalne četvorogodišnje škole. Neraspoložen je za priču i na svako pitanje navlači kapuljaču na lice, dok se njegovi drugovi guraju da zauzmu „važno” mesto i zadnjem delu autobusa. Vozač Slavko opominje đake da za sve ima mesta.
Hrvatske vlasti su u međuvremenu donele odluku da maloletne osobe mogu da uđu u ovu zemlju samo uz pratnju roditelja ili osobe koju su roditelji ovlastili. To je izazvalo uzbunu. Usledila su dopisivanja resornih međudržavnih organa. Rešenje za đake iz Vizića i Neština je nađeno, ali samo, kako objašnjava Sava, od ponedeljka do petka. Učenici za vikend ne mogu preko Hrvatske u Palanku. Žalili su se na ovo rešenje jer često subotom imaju vannastavne aktivnosti, a srednjoškolci bi ponekad preko vikenda otišli u grad. Dok se drugačije ne reši, ostaje im da čekaju „zabavljajući se” na selu, kod kuće uz televizijski program.
Skelom do škole
Nisu mališani iz ova dva mesta za proteklih deset godina uvek odlazili u školu preko Hrvatske. Za vreme NATO bombardovanja most je bio oštećen pa su skoro tri školske godine preko Dunava išli skelom. Bio je to zapravo brodić, kako vele, prilično nesiguran, pa neki roditelji nisu smeli decu da šalju u školu. Neki osnovci su odlazili tridesetak kilometara nizvodno u Susek, a srednjoškolcima je u Palanci bio organizovan boravak u internatu. Bilo je onih koji su putovali preko Novog Sada.
Granična kontrola
Škola je udaljena najviše desetak kilometra, ali put do škole traje oko 50 minuta, nekad i duže, zavisi od volje granične policije i carinika. „Naši carinici samo gledaju nešto oko autobusa, dignu rampu i prođemo”, kaže Sava. „Na hrvatskoj strani uđe carinik u autobus, gleda sastav putnika, ako ima nekog da nije učenik pitaju ga ko je, zašto ide, šta nosi, a ako se desi da je neka gužva, sve izvedu napolje. Čekamo i na kiši dok nam ispečatiraju pasoše. Na sledećem prelazu ista procedura, pa tek onda u školu. Desi se da deca zakasne ali im nastavnici to opravdaju”, priča Sava.
