Izvor: Politika, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U senci politike
I muzičari su ljudi koji imaju svoje stavove, no granica gde prestaje umetničko a počinje političko izražavanje nikada nije bila jasno određena
Nije bilo potrebno mnogo vremena da vest kako je u dalekom Japanu islandska pevačica Bjork, tokom svog koncerta u rasprodatoj tokijskoj dvorani, klicala nezavisnom Kosovu stigne i do naših krajeva. Tragom stare poslovice da se dobar glas čuje daleko, a zao još dalje, posetioci naše internet-strane mahom su se orijentisali na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najavljeno ali još zvanično nepotvrđeno gostovanje Islanđanke na ovogodišnjem festivalu „Egzit”. Većina posle svega ne bi želela da je vidi ovog leta u Novom Sadu, no čuju se i drugačiji glasovi koji brane pravo na slobodu mišljenja i unapred se raduju koncertu jedne velike muzičke zvezde u našoj zemlji, ukoliko, naravno, do njega posle svega dođe.
Treba još jednom ponoviti da se sporan detalj na koncertu dogodio tokom izvođenja pesme „Declare Independence”, sa njenog prošlogodišnjeg albuma „Volta”. Pomenuta pesma posvećena je Farskim ostrvima, koja iako imaju neke oblike državnosti kao što je fudbalska reprezentacija nisu međunarodno priznata. Bjork je, očigledno po sistemu analogije, svežim kosovskim primerom želela da pogura „svoju stvar”.
Tako se, po ko zna koji put, otvorilo pitanje odnosa između politike i umetnosti, mahom one popularne. Umetnički izraz je, bar na papiru, bez ikakvih ograničenja: dozvoljeno mu je da na sebi svojstven način „obrađuje” ma koje pitanje. I muzičari su ljudi koji imaju svoje stavove, no granica gde prestaje umetničko a počinje političko izražavanje nikada nije bila jasno određena.
Popularna muzika pruža nebrojene primere uspešnih i manje uspešnih dodira između ova dva, nevidljivim nitima, spojena fenomena. Razgraničenje koje bi moglo poslužiti u ovom slučaju jeste jasno ustanovljavanje estetskih kriterijuma pri ocenjivanju nekog umetničkog dela. Za kvalitet umetnosti je, bar na papiru, apsolutno nebitno koje ideje promoviše, dokle god one zadovoljavaju estetski impuls. Drugim rečima, isključivo ideološko „čitanje” nije podesno, dokle god delo poseduje i druge kvalitete.
Skorija istorija ovih prostora i interesovanje velikih muzičkih zvezda ipak ne govore tome u prilog. Pri rekapitulaciji medijskog rata u vreme krvavog raspada SFRJ, kada se pomisli na reč muzika, prva asocijacija je Bono, pevač grupe U2.
Odmah po zaključivanju mira u Dejtonu, Bono je sa porodicom proslavio Novu godinu u Sarajevu, da bi 1997. bio prva velika muzička zvezda koja je sa svojim bendom nastupila u posleratnoj Bosni. Prvi predsednik Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović mu je, iz prijateljskih razloga, podario počasno državljanstvo ove zemlje. Osim njega, Bono je izgradio odlične odnose i sa tadašnjim ambasadorom ove zemlje pri UN Muhamedom Šaćirbejom, koji su po većinski usvojenom ovdašnjem mišljenju često klizili i preko granice ukusa.
Sa umetničke tačke gledišta, pesma „Miss Sarajevo”, kojom je Bono dao omaž glavnom gradu Bosne, teško da se ubraja u red onih po kojima se ovaj pevač irskog porekla pamti. Ista konstatacija važi i za njegove zemljake, grupu „Cranberries”, koja se „proslavila” brigom za tadašnje stanje u centralnoj balkanskoj državi, u kompoziciji jednostavno nazvanoj „Bosnia”.
I mnogi drugi izvođači, mahom podržavajući „zapadnu” verziju krvavog epiloga jugoslovenske drame, svojevremeno su pokazivali svoje interesovanje za ovaj deo sveta. U mnogo manjoj meri, muzičari su izražavali i simpatije suprotnog usmerenja. Tako je Bobi Gilespi, pevač izrazito levičarski nastrojenog škotskog benda „Prajmal skrim”, uputio pismo podrške tadašnjem predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću za vreme trajanja agresije NATO-a na našu zemlju. Nešto kasnije, basista ovog sastava Mani Munfild jedan od koncerata svog sastava posvetio je tada već ubijenom Željku Ražnatoviću Arkanu. Uprkos ovakvim izlivima podrške, ovaj sastav nije konkretizovao svoje balkanske simpatije i na muzičkom planu.
I drugi etnički sukobi širom planete provociraju muzičare da iskazuju svoje stavove, što katkad dovodi do neželjenih posledica. U neizostavnu stranicu istorije hiphop muzike ubraja se kontroverzna epizoda člana grupe „Pablik enemi” Profesora Grifa koji se pre dvadesetak godina u jednom intervjuu izjasnio za palestinsku stranu u najdužem bliskoistočnom konfliktu. On je tom prilikom izjavio da su „Jevreji odgovorni za većinu štetnih stvari u savremenom svetu”.
Nedugo zatim, povela se medijska hajka koja je otišla dotle da je Grif, zbog optužbi da je antisemit, bio primoran da usled pritiska američke javnosti napusti svoj sastav na nekoliko godina. On do danas odbija da prizna tadašnje optužbe medija, nazivajući ih „zaista ludim”.
Među pristalicama nezavisnosti Tibeta u svetu muzike ističu se članovi grupe „Beastie Boys”, čiji je član Adam Jok oženjen Tibetankom. Isti stav po ovom pitanju dele i grupe „Radiohead”, „Smashing Pumpkins” i „Rage Against the Machine”, čiji je pevač Zak de la Roča poznat i po podršci zapatističkoj gerili iz meksičke pokrajine Čjapas.
Marko Nikolić
[objavljeno: 25/02/2008]
