Izvor: Politika, 24.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U šakama Karimova
Uspešan rat zahteva logističke preduslove, kažu vojni stručnjaci. Mogućnost transporta i snabdevanja, upravo to, u čemu izgleda (uz još ponešto) „škripi” u Avganistanu, gde su ratna kola Amerikanaca i saveznika zaglibljena skoro osam godina.
Rat koji se predugo ne dobija je rat koji se gubi, i način na koji u Avganistanu „škripi” postaje alarmantan. Vašington i evropski saveznici prozivaju se međusobno, povodom nejednakog ili nedovoljnog udela u ratnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naporu. To stvara političke neugodnosti Atlantskom paktu. Skup pakta u Bukureštu poslužio je da se „debata” delimično priguši.
Teza je da se rat u Avganistanu ne može dobiti ako se prethodno ne pridobiju avganistanska nesložna plemena. Od Avganistanaca se znači traži da okrenu leđa talibanima. A to je da bace hleb iz ruku, jer Avganistan živi od opijuma, a opijum (proizvodnju) kontrolišu talibani.
Dakle, ako želi da kupi Avganistan, NATO mu mora nešto dati, ali bolje u odnosu na život od maka. Na primer, privredu, zaposlenost, prosvetu... I to je taj drugi, a ukoliko je teza tačna, onda i sudbonosni kolosek ovog rata.
Međutim, potrebno je prići legendarnom „groblju carstava”. Idealna platforma za logistički odskok u Avganistan je Uzbekistan, severni sused Kabula sa više od sto kilometara zajedničke granice, dva aerodroma, jedinom postojećom železničkom vezom i mostom preko granične reke. Kada je Sovjetski Savez lomio sebi kičmu u Avganistanu, Moskva je unutra kročila iz Uzbekistana. Otud Harši Hanabad i Termez, moderna baza i avionske piste uz granicu.
Taškent je voljan da šire otvori prilaz. Karimov je već imao na svojim pistama Amerikance (posle napada Al Kaide na „kule” 2001) i ostavio ih je delimično na usluzi Nemcima. Sledio je Putinov primer kada je ovaj, posle Bušove odluke o ratu, otvorio za prolaz ruske koridore. Ali Uzbekistan je vojni saveznik Rusije. (Član Ugovora o kolektivnoj bezbednosti, zajedno s republikama centralne Azije.) I u okolnostima pogoršanih odnosa Moskve i Vašingtona, povodom Gruzije, Ukrajine i ekspanzije zapadnog pakta na istok, Taškent sada ima uslov. U Bukureštu, Karimov je zatražio da se krug subjekata međunarodnog odlučivanja o Avganistanu (podrazumeva se i vojnog) proširi – susednim zemljama, Kinom i Rusijom.
Reč je o već korišćenoj „formuli šest (Kina, Iran, Pakistan, Tadžikistan, Turkmenistan, Uzbekistan) plus dva (SAD, Rusija)”, primenjivanoj od 1997. do 2001. godine. Karimov kaže – potrebno je vratiti se principu, a nova „formula” bi mogla biti „šest plus tri” (SAD, NATO, Rusija).
Čini se, nije teško razabrati stranu na koju vuku uzbečka diplomatska kola. Posle Kosova, kada je kriza povodom samovoljno priznatog otcepljenja grubo izvučena iz UN i prepuštena grupi američkih saveznika – Rusija sledi pravac istovetnih prava (čija je prva žrtva Gruzija sa skoro odbeglim autonomijama) i razbijanja ekskluzivnosti intervencije, van geopolitičkog područja zapadnog pakta.
U razgovoru s gospođom Merkel (februara u Moskvi ), šef Rusije je primetio da u Avganistanu „NATO već jeste prenapregnut preko granice moći”. Moskva „nije protiv pomoći Avganistanu”, „ali druga je stvar kada tu pomoć pruža NATO”. Jer „to je, kao što dobro znate, stvar van područja severnog Atlantika!”.
Ideja je jasna. Van područja severnog Atlantika arbitar ne može biti NATO! U Bukureštu, Karimov je, pominjući „šesticu” posredno rekao da u području postoji i drugi pakt. Što bi moglo značiti da je logistička platforma za doskok avganistanskom ratištu dostupna, ali je takva saradnja dve strane stvar pregovora.
Nije teško predvideti da će se Vašington zgroziti, čuvši uzbečku matematiku. Ali u Avganistanu sat otkucava protiv Amerike. Politički gazda Taškenta pamti da su američki „jastrebovi” protiv njega kovali „demokratsku revoluciju” i veruje da je ovoga puta karta u njegovoj šaci.
Petar Popović
[objavljeno: 25/04/2008.]
