Izvor: Politika, 20.Jan.2011, 19:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U rimskom birou za zapošljavanje
Nakon osam godina skladnog braka, moja firma i ja smo se razvele. Nesporazumno. Ona je iz vedra neba proglasila naš „venčani ugovor” nevažećim, a ja sam morala da se iselim.
I da se prijavim na biro za nezaposlene. Eto, tu počinju moji problemi. Da su mi rekli da moram da preplivam Tibar uzduž i popreko, pa još i nekako… ali da se prijavim na biro?
Da, kao prošli put, moram da ustanem u cik zore, spremim kesu sa sendvičima i krenem na put na drugi deo grada? Doduše, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tad nisam imala mog vernog četvorotočkaša…
Zato je ovog puta sve prošlo mnogo jednostavnije.
Ustajem oko 10h - jesam li nezaposlena ili ne? - i krećem. Odustajem od sendviča, ali uzimam GPS uređaj. Odlazak kolima na drugi kraj Rima je kao ulazak u „Scary Maze Game". Nekako stižem, ali nemam gde da parkiram. Klasika. Ostavljam kola negde na trotoaru i krećem ka ulazu.
Prilazi mi čovek srednjih godina, naoko iz Istočne Evrope, i kao u delirijumu, pokazuje mi praznu konzervu od ribe:
- Daj mi neki evro. Nemam šta da jedem!
Ja mu, već prilično iznervirana celom situacijom, odbrusim:
- Idi radi!
- Ja, da imam posao, ne bih bio ovde! A završio sam fakultet!
- Ni ja, da imam posao, ne bih bila ovde! A završila sam fakultet! I diplomirala prva u generaciji!
S gnušanjem ulazim u biro. Čekam. Skoro je vreme ručku, pa svi žure da nas, nezaposlene, što pre skinu s vrata (ne svog, nego od biroa - tolika je gužva). Stižem na red negde oko pet popodne, nekoliko minuta pred zatvaranje. Korpulentna gospođa u crnom kompletu sa zift-crnom kosom, crnom senkom oko crnih očiju, crnog laka na noktima i raspoloženja u istom tonu, me poziva da sendem na stolicu ispred nje.
- Ime? Prezime? Datum i mesto rođenja…? – počinje da ukucava moje podatke u bazu. – Koju stručnu spremu imate?
- Ehm, ja sam inženjer šumarstva za pejzažnu arhitekturu, – kažem dobro naglašavajući svaku reč, ne bih li je iz crnog prešaltovala u neki prijatniji „modalitet“. – Diplomirala prva u generaciji na Šumarskom fakultetu u Beogradu.
- Mislim na studije koje su vam priznate u Italiji? – ostaje ona pri crnom.
- Nijedne.
- Onda ništa. Da li ste bili na nekom usavršavanju?
- Bila sam godinu dana primalac stipendije Republike Srbije za talentovane studente.
- Gospođo, mislila sam u Italiji?
- Ne.
- Onda ništa. Jeste li završili, bar, neki kurs u Italiji?
- Veb-dizajna, fleš-developera, pripreme za štampu, crtanja i slikanja. Ah da, i kurs CSS-a pri „International Webmasters Association“. Sve u Rimu.
- Imate li za to diplome ili atestate?
- Atestate. Da pogađam: onda ništa?
- Ništa.
- Ali, radila sam četiri godine kao pejzažni arhitekta u Srbiji i Italiji i još devet kao veb-dizajner u Italiji. Nosilac sam devet nagrada za veb-dizajn u Italiji i svetu!
- Gospođo, ne insistirajte. Mogu da vas zavedem samo kao radnika-čistača.
Izlazim preneražena na ulicu i stavljam ključ u bravu od kola.
- I ovo je biro za zapošljavanje?! – ključ ulazi do pola i ni makac dalje.
- Ona će meni nekvalifikovani radnik. Čistač??? – okrećem ključ levo-desno, ništa.
- Malograđanka! – odlazim sa druge strane kola, guram ključ u vrata suvozača, opet ništa.
- Ovako da me tretiraju sa skoro cetr’es’ godina! – odlazim do gepeka, guram ključ, okrećem, ništa.
- Šta me sad i ti zezaš?! – obraćam se mom „matizu”. A onda me odjednom obliva hladan znoj: nezaposleni prosjak od jutros mi je sabotirao auto! I posle „voli ih, naši smo”?
- Hej, je l’ ti to pokušavaš da mi ukradeš kola? – čujem iza sebe stariji muški glas. – To su moja kola!
Tek tada shvatam da „matiz” koji pokušavam da otključam nije uopšte moj; da nema šminke rasute po podu, cegera na zadnjem sedištu, niti maramica za brisanje šofer-šajbne. Je l' ovo „Steal My Ride Game”?
Bežim koliko me noge nose, ali suviše sporo de ne bih čula matorog kako viče za mnom:
- Prokleti ekstrakomunitari*! (teoretski, izraz koji se koristi za imigrante iz zemalja koje ne pripadaju EU; praktično, sinonim za strance – ološ, lopove i prevarante – prim. aut)
Nalazim svoja kola i jednu praznu konzervu od pasulja. Odlazim kući. Sutra me čeka naporan radni dan ispred biroa!
Ivana Bubanj, Rim, Italija
objavljeno: 20.01.2011.
