Izvor: Politika, 11.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za izgubljenim bremenom
Još jednom se pokazalo da je ,,srpska stvarnost” virtuelnija od najrealističnije igrice iz kolekcije Sony Play Station
Kada sam, pre neki dan, pročitao kako je Ugo Čaves izjavio da ,,koka nije isto što i kokain”, bilo mi je jasno da se bauk legalizma i ekspertizma prelio daleko preko granica zaumno prizemljene Srbijice.
Posle početnog osećanja ponosa zbog uticajnosti još jednog autentično našeg brenda, počeh da padam u depresiju, pritisnut >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitanjem o konkretnoj korisnosti tog izuma, a kada je u pitanju borba za ,,našu stvar”.
Jer, sve i da nam poglavica Čaves, farmer Morales i brat Raul dođu u posetu – noseći egzotične darove latinske internacionale (od nafte do belog ruma, od lišća koje podiže i najreakcionarnije, do kohiba koje opuštaju i najrevolucionarnije) – ne bi mogli da raspetljaju ovdašnju postizbornu psihodeliju!
Možda je uzrok tome što naši samosvesni građani prečesto miksuju ,,daskovaču” sa bensedinom? Ili zato što se prema glasačkom listiću odnose kao prema uputstvu za specijalistički lekarski pregled? A znam i neke koji tvrde da se sve ovo dešava, jer su nam kladioničarske kvote važnije od skupštinske većine i vladine manjine?
Elem, bilo kako bilo, još jednom se pokazalo da je ,,srpska stvarnost” virtuelnija od najrealističnije igrice iz kolekcije Sony Play Station!
Nemali broj Srba je potrošio nemalo vremena verujući da se vodi izborni duel između Borisa i Tome, kad ono, samo dan i po posle zatvaranja biračkih mesta, ispostavilo se da se trka vodi između Borisa i Voje! Iako ovaj drugi, zvanično, ne da nije učestvovao na izborima, nego se ponašao kao da se TO njega ama baš ni ovolicko ne tiče! Uostalom, Voja je i postao poznat kao javna ličnost koja ne voli cirkuse već isključivo Cecine referendumske koncerte.
Međutim, ni to nije sve, što se tiče narodnih i analitičarskih zabluda. Svi se još sećamo kako se Čeda zvani Zakon (je l' i on prešao u legaliste?) ljutio i grmeo što na predsedničkim izborima učestvuju dva ,,Koštuničina kandidata”: ,,dobar pandur” Boris i ,,loš pandur” Toma. Ali, i to se pokazalo kao slepačka vizija! U stvari, Boris i Voja svih ovih predizbornih dana igrali su igru kao ,,Tomini kandidati”!
Otud ono Tomino džentlmensko držanje u izbornoj noći i ,,državničko” pozivanje na cesidovsku statistiku već u 22 č. Kao i brižne molbe o pomirenju zarad viših interesa. Naravno da nijedan trener ne voli kad mu se dva najvažnija fudbalera preganjaju van terena, a naročito u svlačionici sa tuševima...
E, sad, nije čitava situacija plod Tomine genijalne ideje da zaposli Magičnog da mu izigrava radikalskog Šapera. Ovde se ipak radi o nečem mnogo providnijem, a što smo odavno mogli da prepoznamo kao ,,arhetipsku mržnju” koja neprestano tinja i bukti između DS-a i DSS-a.
Nakon što je besmrtni Cobe učinio fatalnu grešku i uveo višestranački sistem u Srbiju, nisu postojale dve stranke kod kojih je normalni rivalitet prerastao u genocidno neprijateljstvo – osim DS-a i DSS-a. To sigurno nikoga ne bi trebalo da čudi ako se zna ko su osnivači DS-a (matice iz koje se ispilio DSS). Šta je to zajedničko Milovanu Danojliću i Vladimiru Gligorovu? Koja je to sinekura koja bi pomirila sujete Dragoljuba Mićunovića i Koste Čavoškog?
Pored takvih, jasno je zašto se kod nas demokratija pretvorila u demonokratiju, isto kao što nam nije potrebna psihološka elaboracija na temu zašto se radikalizam razblažio u boemski patriotizam.
Zapravo, zvuči paradoksalno, ali ova mutljavina, koja se trenutno odigrava, u potpunosti je iskristalisala jednu nimalo naivnu činjenicu života (i smrti). Ta – notorno srpska! – činjenica glasi: demokratija i radikalizam su jednojajčani blizanci. Iliti, izbornim rečnikom kazano – Koalicija ,,Beli bubrezi”.
I zato tolika odlučnost kod naših američko-evropsko-ruskih prijatelja da se definitivno raskrsti sa baukom legalizma i ekspertizma, kao poslednjeg bastiona srpskog identiteta koji se isprečio ,,konačnom rešenju” balkanske kartografske zavisnosti
Kao čovek-ekspert koga nikada nisu interesovale mape već bankovne kartice, Dinkić je prvi među preostalima iz razbucane vrhuške osetio šta se sprema i brže-bolje krenuo u muzičke vode susedne Grčke, najavljujući kompozitorsku saradnju sa Kikijem Lesandrićem. Uz duševni egzil uvek dobro dođe i politički azil, zar ne?
Ali, lako je Mlađanu da povlači prave poteze kada mu je rođena majka neprikosnoveni savetnik. Jer, samo je jedna majka, a mnogo Krstića–Šapera–Rakića...
Zoran Ćirić
[objavljeno: 12.02.2008.]
