Izvor: Blic, 30.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U odsustvu suverena
Mera stvari u fudbalu nekada su bila Svetska prvenstva. Svet je bio sporiji, pa se moglo četiri godine čekati na ustoličenje novog suverena ili potvrdu moći starog. U četiri godine, tada, nije se dešavalo toliko stvari koliko se dešava danas u četiri meseca. Pele je, tako, godinama bio prvi fudbaler sveta. Maradona, pak, zbog svog natprirodnog dara, mogao je silaziti sa trona i ponovo se tamo vraćati, uprkos svima, uprkos samom sebi.
Onda je došlo vreme kratkih kraljevanja. Ronaldo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uzmimo, nije stigao biti pravim suverenom, iako je, uostalom, osvojio šta se imalo osvojiti. Osim Lige šampiona. No, o tome, o Ligi, nešto kasnije.
I da ne nabrajam dalje: nekome je već i pobrojano upitno.
Onda je došao Ronaldinjo. Blagi kralj, sa osmehom na licu, nimalo nalik na ambiciozne hvalisavce i premlade bogataše. Sa dvadeset dve postao je svetski prvak, i za tu stvar bio ogromno zaslužan. Sa dvadeset pet osvojio je Ligu šampiona, stolujući, tada već drugu godinu zaredom, na prestolu namenjenom najboljem. Jer: fudbal nema ništa sa demokratijom, političkom korektnošću i tolerancijom; u fudbalu se, za razliku od normalnog sveta, mora znati ko je najbolji, ko je kralj, ko su prinčevi, pali anđeli, vitezovi, stegonoše, paževi, minstreli i trubaduri. Fudbal ne liči na sebe sama od pre dvadeset godina, ali njegova čvrsta i jasna hijerarhija apsolutna je u svojoj nepomerljivosti. Fudbal je, uostalom, zato omiljena igra: tu se sve vidi, tu se zbilja «može lagati neke ljude neko vreme, ali se ne može obmanjivati sve ljude – sve vreme». Zato je fudbal bolji od politike, zato je ta igra, eventualno, slika mogućeg, boljeg društva, ali, baš zato, fudbal često jeste posve suprotan svom neposrednom okruženju. Videti pod «Argentina», na primer.
Ovde ću stati. Svet se ubrzao, i ne može više čekati četiri godine da bi znao kako stoje stvari. Zato imamo Ligu šampiona: da vidimo gde smo. (Ne mi ovde, mi nismo nigde, uprkos onoj solarnoj pobedi u Poljskoj, nas nema na ozbiljnim mapama. Nema nas, ali ima naših, što je neka uteha.)
Počela je, dakle, Liga šampiona za sezonu dve hiljade sedmu i osmu, sa upražnjenim suverenskim prestolom. Ronaldinjo je, naime, zbunjen činjenicom da je Rajkard, uprkos očiglednim slabostima, tamo gde jeste. Posle prošle sezone delovalo je logično videti Surinamca kako odlazi: sve Barsine greške bejahu njegove. Drugi razlog za zbunjenost suverena predstavlja dovođenje Anrija. Ne zato što taj nesuđeni kralj i, uostalom, jedan od najvećih igrača koga je svet ikada imao, ne treba Barseloni, nego zato što joj je bio neophodno potreban novi Larson i sasvim zdrav Eto. Anri, naprosto, nije klasični špic, njegova veličina u Arsenalu bila je u tome što je davao golove, ali i u tome što je, pogotovu u poslednjim sezonama, neposredno i posredno nameštao golove drugima. Pa ni to nije bilo dovoljno za Ligu šampiona. Rani Anri imao je preteranu toleranciju Arsena Vengera: bio bi dao deset posto golova više da nije prečesto šutirao iz nemogućih pozicija. Jedno ili dva prvenstva Arsenal je, gledano u konačnici, baš zbog toga i izgubio. Ali, zreli Anri imao je sve što je bilo potrebno, osim, možda još jednog sa sebi sličnim iskustvom; kada je valjalo odneti Ligu šampiona, Ronaldinjo je bio na vrhuncu, a Bergkamp već odavno izgubljen za velika dela. O onom sudiji neću reći ni reči: taj mi je uskratio vrhunaravno uživanje, i kriv mi je taman koliko Sorensen, Mikelsen i Palotaj.
Ronaldinjo, dakle, jeste kralj u ostavci. Kraljevi ne daju ostavke, oni abdiciraju ili bivaju pogubljeni, no ovaj nije ni jedno, ni drugo. On je samo «veoma zbunjen u duši» (valde confusus in animo), i nije mu jasno zašto se od Barse hoće praviti Real iz doba galaktikosa, stvar pouzdano propalu.
Svet, međutim, neće dugo čekati na suverena. Leo Mesi već jeste prestolonaslednik i prvi princ, on već sada čini sve ono što je potrebno da se odsustvo suverena ne primeti. Osim toga, reći će neko, Ronaldinjo je igrao početak Lige šampiona, i bilo je dovoljno golova da se sve napred rečeno čini izlišnim. Možda je tako. No, ja se ne mogu oteti utisku da su Real koji se tek konstituiše, Milan koga nosi jedan princ, Kaka, ali u kome je više od pola tima pred penzijom, zbunjena Barsa, rastureni Čelsi, neuigrani Mančeseter, odsutni Juventus i konfuzni Inter, o suviše zatvorenom Liverpulu da ne govorimo – slika jednog prelaznog doba, nekakve fudbalske tranzicije.
Svet, rekoh li, neće dugo čekati. Ali, da bi fudbal imao puni smisao, u svetlu bolnih istina da je Italija prvak sveta, a Grčka Evrope, važno je znati ko je kraljević, a ko prosjak, ko majstor, a ko kalfa, ko kosi, a ko vodu nosi.
Inače će šampion Evrope biti Roma.
Bože-sakloni.
