Izvor: Vesti-online.com, 20.Avg.2015, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U nevolji i pred Bogom svi smo isti

Na samo dvadesetak minuta vožnje od centra Banjaluke, staklenih zgrada, džungle na asfaltu i gradskog sjaja, u prigradskom naselju Dragočaj, život nedostojan čoveka živi 60-godišnji Lovro Lovrić, sa troje svoje dece, Nikom, Mirkom i Snježanom, za koje su sticajem okolnosti čuli dobri ljudi čak iz Australije.

Trošna kućica, izgrađena još pre rata, nalazi se uz šumu, na posedu koji je u vlasništvu porodice Lovrić decenijama. Ali, do njihove njive nema puta kojim >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << može da prođe automobil, pa se do ovog zlopatnika dolazi pešačeći oko kilometar, ili na zaprezi. Konj je Lovri jedina pokretna imovina. A život ga nije mazio. Pre rata je bio zaposlen, i on, i supruga.

Ali, ona je umrla nedugo nakon što mu je na svet donela Mirka i Snježanu, pred sami rat. Mirko i Snježana su blizanci, ali im je, još dok su bili mali, utvrđen nedostatak hormona rasta. Patuljasti rast nije ih, međutim, sprečio da, koliko god mogu, pomognu ocu.

- Posle rata moja firma se raspala, i od tada sam nezaposlen. Živimo od obećanja. Prepušteni smo sami sebi. Veoma često se desi da nemamo šta da jedemo. Pa onda idemo po selu, molimo komšije. Mnogi nam pomognu, daju nam komad hleba - kaže Lovro koji se obradovao prilogu od 200 australijskih dolara.

Ipak, većina komšija porodici Lovrić i ne pomaže previše. Mnogima od njih Lovro radi po celi dan, i to najteže fizičke poslove, a oni ga na kraju dana "nagrade" sa tek nekoliko maraka. I njegova patuljasta deca, Mirko i Snježana doživljavaju slične situacije. - Ne zameram nikome. Svi mogu da vide kako živimo, a hvala svima koji nam priteknu u pomoć. Pomaže i Karitas, ali i to je tek da se preživi. U kući nema vode, pa vodu vadimo iz bunara. Struje nestaje često, puta nema, odsečeni smo od sveta, a ni mobilni telefon nema dometa - kaže skromno Lovro koji nerado govori o najstarijem sinu jer je alkoholičar.

Po nekoliko dana Niko ne dolazi kući, a kada dođe, uglavnom je pijan, pa onda maltretira brata i sestru. Zato ih Lovro odvede nešto dalje od kuće, u jednu komšijsku porodicu, kod kojih se sklone. A tu su se nalazili i kada je reporter "Vesti" došao u posetu, odbijajući da se pojave pred nepoznatim.

Dobrotvori iz Australije ni ovog leta nisu zaboravili braću Stanković, invalide Zlatka i Zorana, iz Karanovca, nedaleko od Banjaluke koji boluju od mišićne distrofije. Naš reporter ih je ovih dana obišao i uručio donaciju od 150 dolara. Iako se otežano kreću, a od teške bolesti boluju decenijama, Stankoviće ne napušta vedar duh, pa su se našalili da ih novinari obilaze češće nego neka rodbina. "Od vaše poslednje posete nije se mnogo toga promenilo. Idu dani, ali svaki put imamo veliku želju da se posebno zahvalimo Rajki Tarlać, ona je počasni član naše porodice - kažu uglas braća.

"Ne znam šta da radim sa Nikom, život mi zagorčava. Pokušavam da ga pošaljem na lečenje, ali ne uspevam... Na mene ne sme, ali maltretira mi ovo dvoje dece, razbija stvari po kući - jada se Lovro koji nije mogao da dozove Mirka i Snježanu, jer nikad se ne zna kada bi pijani Niko mogao da naiđe.

Kućica u kojoj žive je neuslovna, sa starim stvarima, razbacanim po podu. Krov prokišnjava, sve se oseti na vlagu. Nemaju para da je poprave, a ni snage u rukama jer je Lovro pre nekoliko godina doživeo moždani udar. Zato će od dara koji je pao s neba pokušati da kupi hranu za decu i lekove za sebe, ali samo ako razulareni sin slučajno ne čuje da je para stigla u kuću...

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

Nastavak na Vesti-online.com...