Izvor: Politika, 18.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U nemilosti vlasti
Zamišljam Branka Lazarevića kako, dok padaju zimske kiše, dok duva bura ili jugo, sedi u svojoj iznajmljenoj sobi i piše kao da sastavlja oproštajno pismo
Dok razmišljam o Branku Lazareviću, misli kao da se račvaju prema spiralnom sazrevanju vremena i odgonetanju dubljeg smisla okolnosti da je slavni estetičar taj dugi i poslednji period svog života proveo upravo na obali mora. Oba pravca razmišljanja, još uvek maglovita, ali s jasnim impulsom, susreću se u jednoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konkretnoj tački u prostoru i vremenu, na onom malom žalu na Toploj, ispod bronzane skulpture kupačice okrenute prema moru, odmah iza tunela iz koga je, u doba mog detinjstva i Brankove starosti, neposredno posle piska, uz tutanj i teško dahtanje svoje lokomotive izbijao garavi "ćira", uvek pun mornara u belim uniformama koje i sad vidim kako mašu kroz prozore.
I možda je upravo to ono mesto gde sam, kao dečak koji je tuda uglavnom protrčavao, video starijeg čoveka u prugastoj majici, s beretkom na glavi, stamene građe, dakle baš kao na slici Voje Stanića, kako stoji tu i objašnjava nešto okupljenim srednjoškolcima ili, dok protrčavam, vidim ga, ovako naknadno, s razdaljine koja deli ovostrano od onostranog. Kako stoji na tom istom mestu sasvim sam i gleda u pravcu izlaska iz zaliva, nalik na Geteovu Ifigeniju na Tauridi, dušom svojom zemlju Grka tražeć, ili poput Ovidija u Tomima, razmišljajući o varvarima koji zimi prelaze zaleđeni Isar, Fison reku senovitu, gde Crno more prihvata poruku iz Crnih šuma, ili mu pak, dok stoji na ovom mestu obale koje mu, osobito za dugih, kišnih dana, izgleda kao žalo na kraju sveta, kroz glavu prolazi ona tibetanska pitalica: Kako sprečiti kap vode da presahne? – Tako što ćeš je baciti u more.
Izgnani mislilac
Ali, dok protrčavam i sve to sagledavam, mislim da vidim – pitanje je, ipak, da li sam ga uopšte sreo, najverovatnije i nisam, prvo što sam sreo, i što pamtim, bila je, te 1968. godine, kada sam došao da maturiram u Hercegnovi, uspomena na tek preminulog Branka Lazarevića koji je bio u svim ustima, a prava prilika da ga upoznam, a da to ne bude u protrčavanju, ukazala se tek sada, gotovo 40 godina kasnije: tek sada se možemo sresti, pozdraviti i upoznati, zahvaljujući vremenu koje je u meni sazrelo, i zahvaljujući Oliveri Doklestić, Predragu Palavestri, Zavodu za udžbenike Srbije, i onome što mami iza tajanstvenih naslova poput Parerge i paralipomene, Senke osnova,Varia, Sylva sylvarum, Litija istorije, Siparium, Idearium...
A ta slika izgnanog mislioca u nemilosti vlasti, pa stoga, kako to biva, sigurno ne i u naročitoj ljubavi kod domaćeg življa koje ga je podnosilo kao stranca koji može doneti nevolju, oko koga se širilo ozračje klasnog neprijatelja i antidržavnog, protivnarodnog elementa i svake sumnjičavosti vrednog subjekta, i sa jednim rasnim psom kao jedinim, zamišljam, dobronamernim drugom i pouzdanim prijateljem, onim psom za koga anegdota kaže da im je, kad su ga meštani pitali, pohvalivši prethodno njegovu rasu, dlaku i čeljust, da li možda i ujeda, vlasnik odgovorio: "Budite bez brige, on nije odavde".
Onih čijim ujedima, režanju i neprijateljskim pogledima je Branko Lazarević bio izložen, bilo je, u to ne bi trebalo sumnjati, sasvim dovoljno, a u samom mestu njegovog izgnanstva možda i najmanje. Posle svih brodoloma koje je preživeo mora da se osećao nasukanim, što znači, međutim, i spasenim u ovom plavom zalivu, čija lepota mu je nudila utehu i snagu za sagledavanje svoje sudbine, snagu čiji mračni porivi i napor da se to mračno i dubinsko iznese na svetlost dana, da se sve te misli koje je nosio porode i ustupe mesto novima, jesu vidljivi iz samog njegovog rukopisa, gotovo nečitljivog, gustog i nikada, još uvek, do kraja – ni grafički, a kamo li smisaono, odgonetnutog.
I nije li taj nečitki rukopis zapravo nalik na onu zbirku klinastog pisma što je doneo iz Mesopotamije i što su mu je novi vlastodršci oteli zajedno s kućom i s poslednjom trunkom njegovih ideala koji su vukli liniju još od francuskih prosvetitelja i koji su sagoreli u Branku Lazareviću onog dana kada se vratio kući i našao Voltera u plamenu. Pa ipak, u njemu je ostao da gori jedan drugi plamen, stvaranja, i pokazalo se da je on, postuhmno, u milosti one boginje u čiju slavu i pod čijim imenom je švedski prirodnjak i kraljičin lekar iz 18. veka Karl fon Line vodio tajni, noćni dnevnik Nimesis Divina, Božanske Nemezide, boginje odmazde, mada je ovde na delu pre bio model pravde, a ne osvete.
Nije li štampanje njegovog dela posle toliko vremena i posle toliko truda njegovih priređivača Predraga Palavestre i Dušana Puvačića, ništa drugo do znamenje te boginje koje nam uliva nadu da ponekad postoji nešto što mi razumemo kao pravdu, da neke nepojamne sile vraćaju klatno unazad i da, napokon, i mi ovim našim okupljanjem ne odajemo samo omaž Branku Lazareviću, već i svemu što njegova sudbina u ovom novom vremenu, za koje ne vidimo da se i po čemu suštinski razlikuje od njegovog.
Usmena akademija
Zamišljam Branka Lazarevića kako, dok padaju zimske kiše, dok duva bura ili jugo, sedi u svojoj iznajmljenoj sobi i piše kao da sastavlja oproštajno pismo, ili, tačnije, poruku u boci – poruku kroz vreme koja će, nošena nevidljivim morskim strujama, vetrovima i talasima, dopreti jednog dana do nas, njegovih budućih čitaoca i tumača.
Zamišljam ga u svojim dugim, usamljeničkim šetnjama pored mora, kako prolazi pored zaključane kuće Ive Andrića, vidim ga kako pali sveću u manastiru Savina i onda se upućuje uzbrdo, kroz dubravu, čujem njegove sokratovske dijaloge sa gimnazijalcima željnim širih horizonata od onog što ga nudi komad pučine između rta Oštro i poluostrva Luštica, sa polaznicima umetničke škole, budućim pariskim slikarima.
Prisustvujem toj usmenoj akademiji na žalu, stešnjenoj između udaranja talasa s jedne i povremenog piska i kloparanja kompozicije s druge strane. Svedok sam njegovih kriptociničnih opaski što prolaze neprimećeno, a kojima se zacelo branio od doušnika i bezobzirnika, još više od filistara i licemera, svih koji su mu zagledali u tanjir, postelju i novčanik.
Zamišljam i trenutke kada prestaje da vidi više svrhu svega toga i kada istovremeno uviđa da nema kuda da pobegne, da su mu svi putevi zatvoreni, svi sem jednog: u pisanje, u svoje jedino delo.
Zlatko KRASNI
[objavljeno: 18.11.2006.]
