Izvor: Politika, 26.Jan.2014, 21:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U moru šampanjca svež jogurt za naše fudbalere

Čemu povratak kad je Urugvaj tako bogat novcem i ženama! - „Ovom pobedom Srbija se afirmirala kao najsigurniji kandidat za prvaka sveta“

Posle pobede protiv Brazila (2:1) našim fudbalerima su preko noći davane velike šanse da budu i prvaci sveta, a kada su savladali i Boliviju (4:0) i ušli u polufinale to je zabrinulo i same Urugvajce. Evo šta je o tim danima najveće slave naš golman Milovan Jakšić ispričao Miodragu R. Beliću („Sa loptom kroz svet”, Beograd, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1944):

Naša pobeda nad Brazilijom bila nam je najrečitiji dokaz koliko Amerikanci luduju za sportom, jer taj značajni uspeh ne da je samo nas reprezentativce u očima Amerikanaca napravio div-junacima, već je imala i daleko dublje posledice. Vrednost srpske nacije preko noći je skočila i blagodareći toj pobedi ogroman broj naših iseljenika našao je uhljebija, jer naša država je postala kao neki šlager sezone, a potražnja naših radnika dostigla je nečuvene razmere. Tih dana svako ko je iole bio Srbin mogao je birati posao, jer ma gde da se pojavio dovoljno je bilo samo da izjavi:

– Serbo!

I očas bi našao zaposlenja.

Ovaj nečuveni zanos trajao je pune dve nedelje. Upravo do naše sledeće utakmice koja se igrala na istom stadionu „Nacionala” protivu reprezentacije Bolivije.

Tako, eto, protekle su i te dve nedelje. Naš novi protivnik, Bolivija, pretstavljao je jaku futbalsku reprezentaciju, pa ipak sportska štampa nije Boliviji davala nikakve šanse na uspeh u takmičenju sa nama. Uostalom naša prva pobeda nad veoma jakom i opasnom Brazilijom davala je dovoljno osnova za to. Za razliku od prve utakmice, pred ovu utakmicu sklapane su mnoge i basnoslovne opklade. Velika većina kladioca secovala je na nas tako da je pred ovu utakmicu razmer opklada glasio 10:1 za našu državnu reprezentaciju.

Olimpijski stadion ni ovoga puta nije bio gotov, tako da se i ova utakmica imala odigrati na već poznatom terenu „Nacionala”. I sama ta činjenica bila je za nas od velikog značaja, jer poznavanje terena za futbalere uvek znači veliko preimućstvo.

Iako po šansama nesrazmernih snaga, takmičari su i ovoga puta privukli ogroman broj posmatrača. Igralište je i ovom prilikom moralo da primi skoro 10.000 ljudi više nego je na njemu bilo mesta. Isto toliki ako ne i veći broj ljudi tiskao se, gurao i galamio izvan ograda stadiona. Sav taj svet hteo je unutra, a unutra se više nije moglo.

Naša pojava na terenu pozdravljena je burnije nego je ikada pozdravljena naša reprezentacija i u samom Beogradu. Čak i sam početak sviranja himni jedva je ugušio te grlate i bučne izlive simpatija, koji su rečitej od ma čega drugog govorili o ogromnoj popularnosti što ju je naš nacionalni tim samo kroz jednu utakmicu stekao u Montevideu. Ovo oduševljenje imalo je svoga odraza i u našim srcima, koja su uz tako topao prijem počela mirnije kucati. To umirenje, međutim, značilo je veliki plus, koji smo mi u ovoj utakmici lepo iskoristili i posle 90 minuta lepe i žive igre, u istoriju našeg loptačkog sporta uz jedan novi datum ubeležili nov i značajan uspeh.

Prvo poluvreme ove utakmice, koja se igrala po veoma lepom i tihom vremenu, ličilo je više na početak boks-meča nekih velikih protivnika. Jer kao i bokseri koji na velikim mečevima obično dve trećine rundi provedu u nezanimljivom i dosadnom ispitivanju protivničkih slabih strana, tako su i partneri u ovoj utakmici, sudeći po tom poluvremenu, žrtvovali celih 45 minuta igri bez rezultata. Bezopasan i mali broj lopti upućen je kroz celo to poluvreme na golove, i kada se posle tog skoro dosadnog poluvremena pošlo na odmor, neupućenom posmatraču je izgledalo kao da na celom terenu nema nijednog igrača koji bi mogao dati gol.

Tu su dabome prekaljeni borci, a u njihovo postojanje ubrzo će se uveriti prisutnih 50.022 bića. Mislim na 50.000 posmatrača i nas 22 igrača, koji smo bili posmatrači i učesnici divovske borbe koja se u drugom poluvremenu te utakmice razvila. Oh, „da je kome stati pa gledati” kada su se sile sukobile. Za razliku od prvog poluvremena naši su igrali kao preporođeni. Već po samom početku ovog poluvremena videlo se da se igra za rezultat, koji najzad nije ni izostao. Jedan za drugim nizali su se golovi. Mitraljeskom brzinom naši su šutirali na gol iznenađene i zbunjene Bolivije, u čijoj mreži je u toku ovih drugih 45 minuta lopta otsela 4 puta. Naša mreža je, međutim, ostala netaknuta tako da se ovo poluvreme a ujedno i utakmica, završila našom pobedom od 4:0.

Kraj utakmice ličio je u svemu na opisani kraji utakmice protiv Brazilije. Naša kolonija je bila izbezumljena. Ali ne samo ona, ne samo mi, nego isto tako ako ne i glasnije, našu pobedu je slavio ceo Urugvaj. Sa prvom utakmicom stečena popularnost ovom novom pobedom je toliko uvećana, da više niko nije sumnjao u našu pobedu. Već iste večeri nemirna mašta sportskih reportera veličajući naš uspeh, pod krupnim naslovima: „Ovom pobedom Srbija se afirmirala kao najsigurniji kandidat za prvaka sveta” ili „Srbija nema dostojnog protivnika”! ... stavila je celom svetu do znanja da sem nas niko drugi ne bi mogao biti dostojan futbalski prvak sveta.

Te večeri je takođe priređen banket; bogat i velik, na kome je uzelo učešća bezbroj zvanih i nezvanih. Burnije nego amerikanski, čisto srpski, slavljena je pobeda i u moru šampanjca, na koji smo mi igrači snabdevani svežim jogurtom, samo požudno gledali, veličana je naša nacija. A to veličanje dizalo se visoko; do nebesa.

O, Bože, mislio sam u sebi, zar smo mi zaista morali prevaliti toliki put da bismo tek ovde, u Južnoj Americi, doznali kako smo veliki i herojski narod?

Naša nova pobeda zabrinula je i same Urugvajce, jer kao njihov budući protivnik mi smo u pomenutim utakmicama požnjeli toliko uspeha da je njihov strah bio opravdan. Odnekud, međutim, proneo se glas da smo mi neka vrsta specijalista za igru na blatnjavom terenu. I, kako se vreme unapred nije moglo predvideti, Urugvajci su hteli da se pripreme i za tu mogućnost, te su na svim treninzima kroz ove preostale dve nedelje, toliko polivali teren na kome su trenirali, da su njihovi treninzi često održavani po blatu do iznad članaka. Mi smo, međutim, trenirali na suvom terenu. Blata nam je uostalom bilo dosta i u Srbiji.

Priredio I. Cvetković

objavljeno: 26.01.2014

Nastavak na Politika...