Izvor: Megafon.co, 21.Maj.2020, 21:39

U mojoj kući je vanredno stanje i dalje na snazi

U mojoj kući je vanredno stanje i dalje na snazi

Zovem se Marija. Kada bi me pitali šta volim, odgovor bi bio – volim život, ljude i izazove. Mislim da svi mi u životu imamo onu prvu bezbrižnu fazu kada smo mladi, kada žudimo za provodom i ništa ne shvatamo ozbiljno. Kroz nju sam prošla živeći punim plućima. I onu drugu, koja dolazi sa godinama i u kojoj ponekad i previše brinemo za sebe i naše ukućane. U njoj se nalazim sada. Takođe sa godinama, naučila sam da su brige sastavni deo života, da su problemi tu da bi se rešavali >> Pročitaj celu vest na sajtu Megafon.co << i da se panikom ništa dobro ne može postići. Volim da svaku situaciju sagledam iz više uglova i da uđem u nju pripremljena. To mi daje sigurnost i mir. Tako sam i ovu pandemiju COVIDA 19 dočekala spremno i pre samog proglašenja epidemije kod nas u Srbiji. Sve informacije dobila sam od drugarice iz Italije – zemlje koja je bila okovana strašnom nesrećom. I strepela sam da se i kod nas ne dogodi njihov scenario. Već 6. marta proglašen je prvi oboleli i formiranje kriznog štaba. Iz dana u dan cifra je rasla, a bilo je i onih koji su izgubili bitku sa životom.
Spadam u rizičnu grupu Spadam u veoma rizičnu grupu zbog progresije distrofije i sa već smanjenom plućnom funkcijom. Sigurno ne bih bila među preživelima u slučaju infekcije. Pitanja su se nizala. Šta će biti sa mnom ako se razbolim ? Kako ću bez pratioca u bolnici, pošto je reč o infektivnoj bolesti? Kako ću ići u toalet? A ako se moji razbole i budu poslati u izolaciju? Ko će o meni tada brinuti? Odgovora nije bilo. Pokušavala sam da ostanem hladne glave prateći ukućane u stopu sa pitanjem da li su dezinfikovali obuću i ruke, dok bi mi oni govorili da sam paranoična. Sav teret mojih i njihovih reči mi se spustio na grudi. Sigurnost je nestala, osećala sam se ranjivo, sav mir kome sam godinama težila je nestao. I tada sam iznenada dreknula: “Prestanite! Vaše ruke su moje ruke, imajte to na umu!”
Diši, Marija Povukla sam se u svoju sobu, stala pored prozora gledajući u daljinu. Udahnula sam i smirila misli. Nisam dozvolila panici da me savlada. Susrela sam se sa njom kada sam prvi put bila životno ugrožena i dugo posle toga uvek kada bih se našla u sličnoj situaciji osetila bih teskobu. Međutim, naučila sam da dišem pod stresom. Disala sam i za vreme NATO bombardovanja, pa disaću i sada. Izgovorila sam rečenicu koju uvek izgovorim kada mi je teško u duši. NIJE MOJA MUKA NAJVEĆA. I pomislila na sve one nepokretne koji žive sami i zavise od personalnih asistenata. Sa kakvim oni mislima leže?
Bolje je, ali nije gotovo Sve se polako dovodilo u red. Asistenti su dobili dozvolu za kretanje. Moji ukućani su postali disciplinovaniji. A ja, ja sam svela na jednom dnevno slušanje vesti, šetala sam za vreme policijskog časa kada ima najmanje prašine i nema ljudi. Naravno, noseći masku. Pridružila sam se humanitarcima u nabavci vizira i bila sam u stalnom kontaktu sa Udruženjem. Neke probleme smo rešili, a neke ćemo tek rešavati, jer ovakvih epidemija biće još i moramo ih dočekati spremni . Mir se vratio. Iako je sada vanredno stanje ukunuto – u mojoj kući je i dalje na snazi. Izolacija nam predstavlja najmanji problem, svake zime smo po par meseci u izolaciji. Navikli smo, a navikli su i naši prijatelji. Zato svi vi koji čitate sada ovaj tekst uvek kada vam u životu bude teško, vi izgovorite onu moju čuvenu – nije moja muka najteža. Čuvajte sebe, jer čuvajući sebe, vi čuvate nas.
Što bi rekao jedan moj drug: “Mariče neću da te ljubim, sada ko se voli taj se ne ljubi.” Smejali smo se. Koliko tragike i komike u jednoj rečenici, ali i istine. Budite odgovorni.
#prihvatirazlikepobedipredrasude #budisaosecajan #knjigamojaomiljenatetka
MARIJA LAZAREVIĆ
Rođena 1978. godine. Odmah nakon rođenja dijagnostikovana joj je spinalna mišićna distrofija. Srednju ekonomsku školu upisuje kao vanredni učenik zbog nepristupačnosti objekta osobama koja se kreću pomoću invalidskih kolica. Nakon diplomiranja 1997. godine u svom rodnom Brestovcu osniva malo trgovinsko preduzeće i postaje prvi samostalni preduzetnik sa invaliditetom u svom okrugu.
Nakon osamnaest godina rada odlazi u penziju. Sa jakom voljom da učini svet boljim za OSI osniva udruženje građana i uz podršku grada Leskovca realizuje projekat “Prihvati razlike-Pobedi predrasude”. Pokretač je akcije “Budi saosećajan”. Zbog velike ljubavi prema deci, uz podršku Doma kulture u Brestovcu organizuje kreativne radionice – sastavni deo programa Brestovačkog kulturnog leta. Marija 2019. godine u sklopu projekta iz oblasti kulture i uz podršku grada Leskovca izdaje prvu ilustrovanu knjigu za decu MOJA OMILJENA TETKA koja je inspirisana istinitim događajima. To je prva knjiga koja deci predstavlja osobe sa invaliditetom na jedan neposredan i zabavan način.

Nastavak na Megafon.co...






 Povezane vesti

Marija Lazarević: Nije moja muka najveća

Izvor: JUGpress.com, 22.Maj.2020, 09:37

LESKOVAC..Zovem se Marija. Kada bi me pitali šta volim, odgovor bi bio volim život, ljude i izazove. Mislim da svi mi u životu imamo onu prvu bezbrižnu fazu kada smo mladi, kada žudimo za provodom i ništa ne shvatamo ozbiljno. Kroz nju sam prošla živeći punim plućima. I onu drugu koja dolazi...

Nastavak na JUGpress.com...

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Megafon.co. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Megafon.co. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.