Izvor: Blic, 26.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U jednom danu 19 sahrana
U jednom danu 19 sahrana
Negde iza podneva, nakon komemoracije u Sportskoj dvorani, Bijelim Poljem su juče iza 19 kovčega krenule neprekidne kolone ka gradskim grobljima i grobljima u okolnim selima. Grad pod Obrovom, tvrde njegovi meštani, nikada u svojoj istoriji u jednom danu nije video toliko kovčega, niti je na večni počinak ispratio veći broj svojih građana.
Kolone ljudi preksinoć i juče pre podne išle su samo ka jednom mestu - Sportskoj dvorani 'Nikoljac' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u koju su utorak veče dopremljeni kovčezi nastradalih u železničkoj nesreći u Bioču kod Podgovice. Mimohodom poštu nastradalim Bijelopoljcima, među kojima su po godinama najmlađi Naida Halilović (7) i Dejan Čabarkapa (8), tokom dva dana odalo je na hiljade Bijelopoljaca i stanovnika gradova severa Crne Gore i zapadne Srbije. Porodice stradalih skoro su zanemele od bola, primale su saučešće pored odra najdražih koje su samo dva dana ranije pratili na put, ne sluteći da će biti poslednji.
Senima nastradalih juče su se poklonili i predsednik državne zajednice SCG Svetozar Marović, predsednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović, predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić, ministri u Vladi Crne Gore, pripadnici policije i sveštenici islamske verske zajednice i Srpske pravoslavne crkve predvođeni episkopom nikšićko-budimljanskim Joanikijem i mnogi drugi.
- Lele nama, velika tuga i žalost, a vama, za vašim izgubljenim životima. Lele nama, velika tuga i žalost cijeloj Crnoj Gori. Lele nama Bijelopoljcima za vašim izgubljenim glavama - u mimohodu pored kovčega naricao je Tadiša Leković, učitelj u penziji iz Tomaševa.
Prodorni Tadišin glas odbijao se od zidova hale na Nikoljcu, a i onima najtvrđeg srca kosa se dizala na glavi, a suze udarale na oči.
- Stradali smo i u ratovima i u saobraćajnim nesrećama, ali nikada u ovom broju. Od ovog udara teško će se ikada oporaviti Crna Gora - kaže Leković.
A kako opisati tragediju porodice Čabarkapa?
- Moj Dejan je pošao 15 metara prema vozu, a onda se osvrnuo, zatrčao prema meni i rekao: 'Tata, još jednom da te poljubim' - pričao je juče skrhan bolom Radomir Čabarkapa, koji je na groblju u Pavinom Polju pored sedmogodišnjeg sina Dejana, juče sahranio i suprugu Snežanu (34).
Drugo dvoje dece Maja (9) i Dragan (8), koji su se takođe nalazili u vozu smrti, na lečenju su u Podgorici. Radomir Čabarkapa, odlučio je tog 23. januara da porodicu, suprugu i troje dece u Podgoricu uputi vozom, a on za njima na put ka prestonici Crne Gore zbog lošeg vremena krene kolima.
- U nekoliko navrata ranije za dlaku sam izbegao smrt na magistrali i smatrao sam da je zbog nevremena sigurnije ukoliko na put krenu vozom - priča Radomir.
Sve do izlaska u hodnik ispred odeljenja patologije u bolnici u Podgorici gde je živog i zdravog video Dragana, Radomira je morila crna slutnja da je u nesreći ostao bez oba sina. Leš dečaka, koji je ležao pored supruge mu Snežane, koji tren ranije nije uspeo da prepozna.
- Od udara glava mu je bila naduvena i izobličena i možete zamisliti kako je roditelju koji ne može da prepozna svoje dete - priča Radomir.
Bijelopoljske ulice nakon vesti o tragediji gotovo su zapustele. Ne radi gotovo nijedan ugostiteljski objekat, na ulicama ljudi lica u grču, govori se šapatom. Ni najstariji Bijelopoljci ne pamte tragediju ovakvih razmera, ne računajući bombardovanje od 21. novembra 1944. kada je poginulo 156, a ranjeno 180 ljudi. U Mojkovcu su juče sahranjene Svetlana Ivanović (45) i Vojislavka Baltić (57). Željko Dulanović Komemoracija i saučešća
Svi crnogorski državni organi održali su u Podgorici komemorativnu sednicu povodom tragične pogibije 44 putnika u železničkoj nesreći koja se desila u ponedeljak u mestu Bioče. Na početku sednice, na kojoj je govorio predsednik Crne Gore Filip Vujanović, minutom ćutanja odata je pošta poginulim sugrađanima. Komemoraciji su prisustvovali predsednik državne zajednice Svetozar Marović, crnogorski premijer Milo Đukanović, predsednik parlamenta Ranko Krivokapić, članovi Vlade, predsednici opština i visoki predstavnici državne uprave. U Podgorici su kolone ljudi, među kojima su bili crnogorski predsednik Vujanović, gradonačelnik Podgorice Miomir Mugoša i drugi zvaničnici, u tihom mimohodu izjavili saučešće porodicama poginulih. Zahvalnost prijateljima
'Plače i jeca Bijelo Polje, tuguje Crna Gora, jer gubitak je veliki i nenadoknadiv. Dugujemo zahvalnost svim našim prijateljima iz čitavog sveta koji su nam uputili podršku, na taj način bili uz nas, da bi nam ublažili bol', rekao je gradonačelnik Bijelog Polja Tarzan Milošević.
'Mi u Crnoj Gori, kad nas zadesi zla sudbina pokažemo pravo lice, solidarnost, požrtvovanost, osećanje i brigu', kazao je Milošević i dodao da su posledice užasne nesreće ublažene zahvaljujući naporu svih građana i službi Republike Crne Gore. 'I ovog kao i mnogo puta ranije pokazali smo da smo grad ljudi koji se međusobno uvažavaju i poštuju, bez obzira na veru i naciju, i neka to bude mala uteha porodicama i našem gradu', rekao je Milošević. Sahrane u Podgorici
Sedmoro žrtava teške železničke nesreće kod Podgorice sahranjeno je na podgoričkim grobljima. Građani Podgorice su od ranih jutarnjih sati odavali poslednju poštu sugrađanima koji su poginuli pre dva dana. Među 44 žrtve te nesreće je i 18 Podgoričana, od kojih je sedmoro sahranjeno na tri gradska groblja - na Čepurcima, u Zagoriču i na Cijevni, dok će ostali biti sahranjeni van Podgorice. Skupština Podgorice odlučila je da porodicama poginulih odobri pomoć u iznosu od 2.000 evra, dok će porodice povređenih dobiti po 500 evra. Putnike čekaju samo taksiti
Tridesetak putnika koji su preksinoć krenuli iz Beograda brzim vozom (broj 813) do Bara stigli su samo do Bijelog Polja, odakle su za prevoz morali sami da se snađu jer nije bilo organizovanih autobusa koji bi ih prevezli do krajnjeg odredišta. Taksisti su uzimali i po sto evra do Bara.
- Moja majka bila je jedna od tih tridesetak ljudi koji su ostavljeni na železničkoj stanici u Bijelom Polju u pola šest ujutru. Pošto im se, osim taksista koji su za vožnju do Bara tražili 100 evra, niko nije obratio, putnici su se snašli kako je ko stigao. - kaže za 'Blic' Aleksandra A. iz Beograda. M. D. M. - V. I. Najbliži čekaju
Majka Milorada, baka Rada, sestra Marija, braća Marijan, Saša i Stevan u Kragujevcu čekaju da se Goran vrati iz bolnice. Njegovi kažu: 'Velika je tuga što je toliko ljudi poginulo. Goran je imao sreće da je preživeo. Ali ponosni smo što se nije obrukao. Pokazao je kakav je kada je najteže.'
- Čuli smo se s njim pola sata pre nesreće. Tek smo kasnije, nakon nekoliko sati, saznali šta se dogodilo. Njegov drug nam je javio - kaže sestra Marija. N. Radišić
